Колумна: Сунђери и креде
Аутор: Борис Јашовић
ПРОСВЕТНА БУРЖОАЗИЈА УЗВРАЋА УДАРАЦ
„Оданост ствари радничке класе и дубоко убјеђење да је борба за ликвидацију експлоатације човјека предуслов за истинско ослобођење нација, омогућили су Комунистичкој партији да постане водећа снага свих народа и народности Југославије и да у судбоносним данима за самоопредељење народа и за њихово ослобођење, буде покретач и руководилац те борбе“.
Овако је говорио друг Тито. А ми ћемо речи „највећег сина наших народа“, марљиво парафразирати и експресно убацити у контекст актуелне просветне ситуације у Србији.
Оданост ствари просветне класе и дубоко убеђење да је борба за ликвидацију експлоатације просветног радника предуслов за истинско ослобођење просветара, омогућили су Националном просветном савету да постане водећа снага свих просветних радника и радница Србије, и да у судбоносним данима за самоосвешћивање просветара и за њихово ослобођење, буде покретач и руководилац те борбе.
Овако би, наиме, требало да буде.
Национални просветни савет (у даљем тексту НПС), морао би да функционише као контролор „пословања“ на релацији Завод за унапређење образовања и васпитања (у даљем тексту ЗУОВ) – Министарство просвете (у даљем тексту МИПО).
Ипак, ствари стоје далеко од поменутог идеала.
НПС је маргинализован, а смену председника истог тражи први човек МИПО.
Због чега? Шта се десило? Ко је коме стао на жуљ?
НПС је, између осталог, захтевао повлачење предлога нацрта закона о основама система образовања и васпитања (у даљем тексту ЗОСОВ).
То је свакако добро. Указује на постојање некакве „тампон НПС зоне“ између ЗУОВ и МИПО. На просветни филтер који пречишћава штетне материје. На металну цедиљку која задржава труње…
Уостлом, није лоше (већ је врло пожељно), имати једно независно, контролно тело (рецимо НПС), и притом бити сигуран да ће оно водити рачуна о ономе што се (често нерезонски) зготивљује у ЗУОВ, а потом некритички аминује у МИПО.
Александар Липковски, председник НПС-а, изјавио је, на пример, да процедура израде нацрта реченог ЗОСОВ-а није добра, али и да оно што се нуди таквим нацртом, не ваља. Да је неадекватна присутност васпитних циљева у реченом нацрту, те да су пренаглашене надлежности МИПО – нарочито његовог првог човека који би у будућности могао постављати и смењивати директоре школа на основу партијске подобности
Из ових „јеретичких“ опаски првог човека НПС, назире се непоколобљива воља целокупног НПС да у сваком тренутку исправља „дрине“ које самопрегорно искривљују ЗУОВ и МИПО. (На страну што се из поменутих опаски назире и ко је коме (и због чега), стао на жуљ).
Проблем је изгледа у томе што ЗУОВ и МИПО функционишу као некакви елитистички институти (тако се барем представљају „неуким“ просветним сужњима), претендујући истовремено на статус недодирљиве „просветне буржоазије“.
А то се прилично јасно даде уочити на примеру начина на који ЗУОВ и МИПО третирају „обичне“ просветне смртнике. Како се играју њиховим професионалним ауторитетом, преправљају правилнике о стручној спреми, одређују ко може предавати који предмет исл. И то без икаквог консултовања струке илити било кога из просвете.
А када се једног лепог и кишног дана просветни радник, крајње скрушено и поданички, обрати недодирљивим просветним инстанцама, молећи да му ЗУОВ и МИПО разреше најједноставније нелогичности из њихове просветне „кухиње“ – они се према њему опходе као што су се некоћ богови с Олимпа опходили према обичним, бедним, смртницима. Равнодушно – у најбољем случају.
Квака је у томе што запослени у ЗУОВ и МИПО заиста верују да су богови с Олимпа. Тако се односе према подређенима, тако се изражавају, тако се облаче, такве аутомобиле возе, у таквим објектима живе, такав стил живота преферирају…
(Када саветница/службеница/помоћница из МИПО дође у неку школу, или ступи пред телевизијске камере на штиклама од пола метра – скоцкана као за свадбу (скупоцена зурка, вриштећи мејкап, хаљина а ла гранд парада и наравно штикле), одмах схватите колико смо светлосних година удаљени од једне Шведске илити Финске. Тамо се, наиме, саветнице/службенице/помоћнице из МИПО носе као што су се у време социјализма носиле наше бивше просветне саветнице/службенице/помоћнице.
(Но, шта вреди када нас новокомпоновани неолиберали убеђују да су Шведска и Финска заостале земље са назадном социјалном политиком и школством).
Штавише, заваљени удобно у своје солидно ситуиране фотеље, запослени у ЗУОВ и МИПО размишљају, крајње бирократизовано, на који начин (и што непромишљеније), угурати еуропске образовне иновације у овдашњи школски систем. Мада се „бирократизам“, још за Титовог вакта, сматрао заразном болешћу.
Копипејст методологијом на првом месту, ЗУОВ и МИПО намећу правила игра не питајући оне доле („играче“), шта заиста мисле о реченим правилима. (Као да је буржоазија икада питала обичног радника шта мисли о било чему?)
А када се просветним буржујима из ЗУОВ и МИПО супротстави један НПС – онда богови с Олимпа благовремено реагују и виспрено затраже смену његовог председника – као и маргинализовање комплетне „опозиционе“ институције. Наравно, претходно се спиновањем удеси да се НПС представи као скупина неажурних лезилебовића који седе, ништа не раде и примају изванредне плате, (занимљиво, потпуно исте квалификације могу се применити и на ЗУОВ и МИПО), само да би просветна раја „схватила“ ко је лош момак у целој причи.
На овај начин просветна буржоазија (ЗУОВ и МИПО), узвраћају ударац непослушном „саветодавном телу“ (НПС). Разуме се, преко грбаче просветне „раје“.
Уосталом, ЗУОВ и МИПО нису позвали НПС (камоли синдикате), да учествују у изради нацрта ЗОСОВ – што је крајње индикативно понашање.
Још је горе то што просветној и широј јавности уопште нису познати аутори спорног нацрта. Као што јој нису познати ни аутори одлука да филозофи могу предавати социологију, да хемичари могу предавати грађанско васпитање, да ученик може скакутати професору по глави, да службене одежде министрових саветница/службеница/помоћница…, могу конкурисати шљаштећим одеждама естрадних уметница…
Ипак, најгоре је то што сами просветни радници не увиђају револуционарни потенцијал институције попут НПС-а, као и његову улогу у потенцијалној ликвидацији експлоатације просветне класе. (Но, када и ово „тело“ једног дана буде поседнуто партијско-политикантским духовима – биће касно за отрежњење. Поготово што је и сама просветна класа лишена свести о класној припадности „за себе“).
Задовољни одбраном властитих радних места, неретко и транзиционим страхом од губитка истих – просветни радници не увиђају да образовни систем неумитно пропада. Или пак увиђају, али их се то не тиче. Док једног сунчаног дана неко/нешто не зазуља и њихов егзистенцијални бродић.
Титаник је потонуо.
Они са шлауфима испливали су и делимично се спасили.
Целокупан лумпенпролетаријат, подавио се – безнадежно заточен у потпалубљу.
Буржоазија се избавила – у чамцима за спасавање.
Али до трагедије не би ни дошло да су власници брода и његови кормилари слушали гласове разума који су им говорили да није добро, зарад обарања рекорда у брзини, јурити подручјем ледених санти.
Паметнима – довољно!
(У једном од наредних издања „Сунђери и Креде“ – Да ли су ЗУОВ и МИПО одговорили на ДОПИС који сам им, пре извесног времена, културно упутио?)