Ви очигледно не знате шта значи бити разредни старешина!

мај 9, 2019

„Добро вече!“ Милена поздрави присутне родитеље и продужи према катедри. „Јесте добро?“

„Како ко!“ нервозно одговори Иванова мама.

Милена је научила да се понекад направи да није чула неки коментар родитеља. „Ево, већ је тромесечје, мени је некако брзо протекло, не знам вама…“

„Нама, богами, и није!“ зачу се бесни глас из задње клупе.

„Није? Стварно? Ја кад помислим да је остало још два месеца, и готов пети разред, не знам… Мени је пролетело!“ трудила да опусти атмосферу.

„Наставницима је лако, нама осталима баш и не…“ рече Милин тата, који је увек седео у првој клупи и хватао белешке.

Милена одлучи да игнорише очигледну провокацију. „На почетку ћу вам прочитати статистику. Дакле, од тридесет два ученика, једну опомену има двоје, две опомене један ученик, и три опомене три ученика. Што се тиче изостанака…“

„Из чега су те опомене, да Вас питам?“ прекиде је Сањина мама.

„Од укупно тринаест опомена, пет су из математике, две из биологије, две из…“ и пре него што је прочитала предмете из којих су преостале јединице, јави се Јованов тата.

„Да ли сте Ви до сада разговарали са наставницом математике? Мислим, ово више уопште нема смисла, ја не знам шта Јован треба да уради да би добио ту двојку више! Не знам да ли се и други родитељи слажу, или је Јован једини који има такав проблем, али рецимо, јуче га је извела на таблу и све је знао, решио је два задатка без грешке, и онда је тражила шта не зна, копала је и копала док није ископала, и на крају му је опет уписала један!“

„Исто се дешава и са Милицом. Ми плаћамо приватног професора, више ни не знам колико пара смо му до сад дали, а она јој даје јединице како год да обрнете!“ зачу се из ћошка. „Милица се стално јавља, она обично неће да је прозове, а кад је прозове Милица све зна, али ето, рубрика пуна јединица!“

„Нису то само јединице, неки, као мој Стефан, имају двојке-тројке, али и то једва! На последњем писменом је највећа оцена била тројка! То је, ипак, срамота, она мора прилагодити критеријум!“ била је категорична Стефанова мама.

У учионици се зачу жагор, родитељи су се гласно слагали са критикама на рачун наставнице.

„Знате како, ја не знам за конкретне ситуације, али немојте баш све што деца кажу да узмете тако здраво за готово, јер…“

„Да ли хоћете да кажете да наша деца лажу?“ бесним тоном упита Илијин отац.

„Ја не знам за друге, али Павле не лаже. Ни кад је био мали није лагао, а камоли сад! И њему се редовно дешава да на математици све зна, и или не добије оцену, или добије јединицу. А неке друге пита најпростије ствари, и уписује петице шаком и капом, и сложићемо се да то није у реду!“ рече Павлов тата.

„Само хоћу да кажем да ми овде имамо само једну страну медаље, а…“

„Па, друга страна већ знамо како ће да изгледа, наставница сигурно неће рећи да је истина да је давала јединице кад деца све знају, то је ваљда јасно!“ рече Милицина мама. „Заиста, да ли сте разговарали са њом око тога свега?“

„Око чега?“ упита Милена.

У учионици се зачу још гласнији жагор, сви су говорили углас.

„Како око чега?“

„Око тога што дели само јединице, а љубимцима петице!“

„Ово је велики проблем!“

„Морате разговарати са њом!“

Милена покуша да умири родитеље, па кад није успела, покуша да их надгласа. Гласно упита, „Да ли је неко ишао на отворена врата код колегинице?“

„Ја радим, и не могу да долазим овде сваке две недеље, очекујем да Ви то решите!“ рече Павлов тата.

„И ја радим!“ зачуло се из свих крајева учионице.

„Па, да ли је ико био и разговарао са наставницом?“ питала је Милена.

„Ево, ја сам била једном“, рече Јованина мајка. „Мислим, наставница је тада била доста пријатна, донела ми је контролне и писмене, и показала где је Јована грешила, рекла ми је кад је допунска…“

„Пријатна са родитељима, а са децом?“ нервирао се Филипов тата.

„Још треба и на допунску да иду, пошто за четири часа недељно није успела да им објасни!“ добаци Јанина мама.

„Молим Вас да то решите, ово не сме овако да се настави!“ подвикну Николин тата.

„То је посао разредног старешине, мислим, ако није онда не знам шта јесте!“ рече Филипов тата.

Утом се отворише врата учионице, и средовечна жена промоли главу. „Ево, остављам ти УСБ, извини!“, насмеја се, спусти УСБ на прву клупу поред врата, и изађе.

„Хеј, врати се, врати се!“ довикну Милена, али је жена већ затворила врата за собом.

Милена пође према вратима, и рече родитељима, „То је наставница математике, сад ћу да је замолим да дође да сви заједно поразговарамо!“ затим отвори врата и позва колегиницу. „Дођи, молим те, ако имаш минут-два!“ Миленин глас је одзвањао празним ходником. „Имам, имам, наравно, реци…“ Зачуше се кораци наставнице која се враћала ка учионици.

Милена је пропусти испред себе, и пусти је да седне за катедру.

„Ево, родитељи имају неке недоумице у вези са оценама из математике, па можда је најбоље да то решите овде заједно…“ рече Милена.

„Наравно, наравно, ту сам! Изволите! Питајте шта год вас занима!“ рече наставница математике и погледа по учионици пуној родитеља.
Једна зунзара је упорно покушавала да прође кроз стакло.

Неко је викао у дворишту, „Саша, дебилу један, бре!“. Одмах затим, неко је некоме опсовао мајку.

„Изволите, слободно!“ понови наставница.

Оближњом улицом су ишла кола са упаљеном сиреном.

Улични пси су лајали.

Неко је лупао лопту о зид. Туп – туп – туп…

„Па, реците шта је проблем! Слободно!“ покуша наставница још једном. „Ако треба да одем по неки контролни или писмени, да покажем…“

„Хајде сад, малопре сте били пуни питања…“ рече Милена осмехујући се.

Један гачак је упорно некога дозивао монотоним крештањем.

Нејасан глас теткице звонио је ходником.

Нека беба у даљини се заценила од плача.

Милена се потруди да прекине непријатну тишину у учионици. „Ево, на пример, покренуто је питање писменог и лоших оцена, па ако можеш нешто о томе да им кажеш…“

„Да… Ја сам за овај писмени радила са њима два часа припрему, и дала им десетак задатака да провежбају код куће. На писменом сам дала исте те примере, али ето, опет смо имали шест јединица! А још сам спустила критеријум! Додуше, било је и три петице и шест четворки, али ипак… Могу да кажем да деца у овом одељењу, па и у већини других одељења, не знају основне рачунске радње… Они нередовно раде домаће, и изузетно су немирни на часу…“ Оклевала је да ли да настави. „Често наглас псују, вређају једни друге… Када питам ко жели да одговара, нико се не јави, већ недељама никога нисам извела на таблу… Кад кажем да изађу на таблу, одговоре ми да неће, и кажу ’Слободно ми упишите један’… Као да их оцене више не занимају, као да је добро добити лошу оцену, не разумем… Ето, баш кад сам донела писмени, и кад сам похвалила Уну јер је једина урадила без грешке, цео разред јој се смејао, на крају је Уна почела да плаче…“ Наставница погледа родитеље, и рече, „Ево, реците ви све што имате, па да покушамо да решимо…“

Једна мама је кинула и гласно издувала нос.

Један тата је прочистио грло.

Јаниној мами је зазвонио мобилни, и она га је успаничено тражила у ташни. Коначно, кад га је нашла, искључила је звоно. „Извините!“ рекла је.

„Па, ако заиста нема питања, ја бих да идем, имам сад допунску, па да не касним…“ рече наставница, погледа још једном по родитељима. Родитељи су гледали њу.

Наставница устаде. „Онда, довиђења!“

Чим је наставница изашла, родитељи су почели да жагоре.

„Није требало да је зовете!“

„Какав је ово начин?“

„Зашто сте је звали?“

Милена поново покуша да умири родитеље. „Па, очигледно мислите да деца имају проблеме са наставницом, и мислила сам…“

Врата се поново отворише, и наставница математике још једном промоли главу. У том моменту је било јасно да гачак и даље некога дозива истим монотоним гласом.

„Заборавила сам да кажем, термин за отворена врата је петком када деца иду поподне у школу, од пола шест, па догод има родитеља, сви ћете доћи на ред.“ Наставница се насмеја и још једном погледа родитеље, надајући се да се неко, можда, предомислио, и да ће нешто рећи или питати.

Нечији мобилни је упорно зујао на вибрацији.

„Сад стварно довиђења“, рече наставница и затвори врата.

„Ко не зна кроз шта нам деца пролазе, помислио би да је фина“, насмеја се Милин тата.

„Ово треба Ви да решите, а не ми да се замерамо!“ рече Филипов тата разредној.

„Тако је“ углас рекоше родитељи. „Безобразлук“, чуло се са неколико страна.

„Али, не могу ја да препричавам шта сте ви препричали, зашто нисте сад…“ Милена никако није могла да доврши реченицу.

„Па, ако ми одемо на та отворена врата, биће још само горе, тачно ће знати шта је које дете рекло, и после ће га узети на зуб!“ рече Иванина мама.

„Очигледно немамо подршку разредне, ја не желим више да седим на овом састанку!“ бесно рече Сањина мама.

„Ни ја!“ зачу се са више страна, и родитељи почеше да устају и крећу ка вратима.

„Чекајте, нисам вам прочитала ни изостанке, ни обавештење о екскурзији, ни…“

„Није ни потребно. Ви очигледно не знате шта значи бити разредни старешина!“ рече Милин тата.

„Али…“ Милена је схватила да више нема коме да се обрати. Један за другим, родитељи су демонстративно излазили, неки је нису ни поздравили.

Милена је остала сама у учионици. Није могла да верује шта јој се управо десило. Поново је чула гачка и псовке деце у дворишту. Добро је да предајем ликовно, где сви имају петице, помислила је.

Аутор: Маја Бугарчић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


4 коментара на "Ви очигледно не знате шта значи бити разредни старешина!

  1. svasta каже:

    Zaista ne vidim svrhu niti poentu objavljivanja ovog teksta. Da li je to izmisljen primer? Ako nije, da li se to ponavlja svaki put? Da li ovaj portal sluzi iznosenju nekih rekla-kazala ili prenosenju informacija iz pouzdanih izvora? U sta se pretvorila zelena ucionica?

  2. Nije svašta каже:

    Ja sam već na pola čitanja ovu priču podelila, i onda vidim komentar gde se neko iščuđava. To samo znači da (kao i obično) nisu svuda sve stvari iste, ali iz mog iskustva, a imam ga dosta sa troje dece, ista osnovna i sada dve različite srednje škole, roditelji se ponašaju upravo ovako. To ne znači da su nastavnici bajni. Oni su tek priča za sebe. Ovo je koliko shvatam priča koja treba da bude i zabavna i poučna, ali roditelji u razredima moje dece su upravo ovakvi. Sve im veruju. Onda se nasankaju kad vide činjenice. I zahtevaju od razrednog starešine da reši sve probleme. Tuđom rukom vruć krompir. Treba biti realan, za katastrofu u školama su doprineli i nastavnici i đaci i roditelji. Ne treba kritika samo na adresu nastavnika. Oni jesu loši i lenji, ne mnogo zainteresovani itd. ali i roditelji su strašni.

    1. Nastavnik каже:

      Reći da su “nastavnici loši, lenji i ne mnogo zainteresovani” je neistinita i veoma uvredljiva generalizacija. To ćete možda shvatiti ako Vam kažem da ste Vi loš, lenj i ne mnogo zainteresovan roditelj. Ili nećete…?

  3. Razredna каже:

    Možda je preterano da bi bilo i zabavno. A možda i nije. Roditelji mahom očekuju od razrednog starešine da reši sve probleme, i “dobar starešina” je onaj koji se “bori” za “SVOJU” decu (ovo me posebno nervira, moja deca su moja kod kuće, a ne razred kojem sam razredna). A borba za decu znači moljakanje kolega da poklone ocene, pravdanje izostanaka, “razumevanje” dece, šta god da to znači. Meni roditelji dolaze u školu stalno, i na otvorena vrata, i na odmore, i posle časova… i traže da “razgovaram” sa kolegama. Ne razumem što sami ne razgovaraju! I, istina je da sve veruju deci. Verovatno je prava istina negde na sredini, između toga što kažu deca i što kažu nastavnici, ali je potpuno neozbiljno čuti od dece nešto i doći kod mene da rešim situaciju. Možda uopšte nije tako bilo. To sam baš prepoznala u ovom tekstu, gde se ispostavlja da deca prikazuju stvari sasvim drugačije od nastavnika.

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама