Najviši nivo provere za prosvetnog radnika je eksterna evaluacija. Kod nas sve mora da se zove napadno pametno i sa stranim prizvukom i oduvek se pitam zašto se nisu krstili jednostavno i naški kao spoljašnja provera, ili kontrola, ili kako god, samo da je jasno svakome šta to oni rade. Kad sam počela da radim postojali su prvo prosvetni savetnici, pa prosvetni inspektori, pa su prerasli u eksternu evaluaciju. Od sebe su napravili famu, uprave po školama i nastavnike nasmrt isprepadali, što je verovatno i bio cilj od početka. A to je, verovatno, bio i jedini cilj, što zaključujemo po rezultatima prvog ciklusa ove provere, jer ne vidim da su škole sa odličnim ocenama, sa četvorkama, imale neke naročite koristi, osim lične satisfakcije, niti su škole sa lošim ocenama imale ikakve štete. Sve je ostalo po starom.
E, sada je krenuo drugi ciklus i moja škola je već pretresena, a ja želim da ispričam svoje iskustvo. Nije ono za mene afirmativno i možda bi bilo bolje da ćutim, ali možda pokazuje, na vrlo indikativan način, kako to sve funkcioniše. Želim ovde da se ogradim i triput da podvučem da ovo moje izlaganje nije motivisano željom da se pravim pametna, niti imam potrebu da se pravdam. Ja samo izlažem svoj stav, svoje viđenje sa jasnom svešću da se ono neće svideti baš svima i da postoji veliki broj ljudi koji će misliti suprotno. Dakle, ne pišem ovako zato što sam povređena. Na isti način mislim i radim svih trideset godina koliko sam u školi. Do sad nikada nije bilo problema. Sada jeste.
Elem, najavila se eksterna i u školi je počeo haos. Višemesečni. Sve se proverava i upodobljava iako radim u školi gde se vrlo vodi računa o svakoj vrsti evidencije. Ne priča se ni o čemu drugom. Samo o eksternoj. Iako nam je sam proces poznat iz prethodne posete, nervoza je takva da se može nožem seći.
Naravno, proveravam sve svoje papire, dodajem šta treba i gde treba, ali nisam uplašena. Samo želim da moj udeo u svemu bude korektan, pre svega prema školi i kolegama i da nikoga, pa ni sebe, ne osramotim i načinim neko zlo kolektivu gde radim. Toliko sam im dužna i obavezna. Ali nisam uplašena. Razmišljam: nikada niko nije imao primedbi na moj rad, ni roditelji, ni kolege, ni stručne službe, ni prethodni kontrolori, saradnja u učionici sa decom je odlična, rezultati prethodnih generacija na završnom ispitu su dobri…Čemu panika?! Radiću kao i uvek, ali samo jedno neću. Neću odstupiti od svojih uverenja. To dugujem sebi i deci kojoj predajem. Dakle, neću pred inspektorima praviti performans od časa, pa da me đaci gledaju kao lažova i neću pisati pripremu kao da sam na ispitu iz metodike. Moja dokumentacija o postignućima učenika će biti napisana na moj način, onako kako je vodim decenijama, jer se pokazala kao dovoljno delotvorna u svakoj situaciji, i kada treba da napravim rekapitulaciju, i kada treba da odlučim o zaključnoj oceni uz detaljno obrazloženje. Neću špartati i popunjavati kolone po šablonu.
Saznajem da će inspektor biti na jednom od mojih časova i deci saopštavam da ne treba da se plaše iako su oni već isprepadani zbog cele situacije. Nervoza je prelazna bolest. Kažem im da inspekcija dolazi zbog mene, a ne zbog njih i da ćemo raditi kao i uvek što radimo. Nema panike.
Pripremam se za taj dan vrlo pažljivo. Sortiram dokumentaciju da mi bude pri ruci. Portfolio, pedagoška sveska, planovi, pripreme. Rečeno nam je da uz pripreme za taj dan treba da imamo i desetak priprema za druge časove. Odštampanih. Neću da štampam, već pakujem svoj računar u kome se nalazi zilion takvih priprema.
Inspektor dolazi na čas u šesti razred koji je u prethodnom periodu učio četiri nova glagolska oblika, a danas ih utvrđuje. Zadovoljna sam. Gramatika nije nikad klizav teren za nastavnika. Razred je dobar, aktivan, znaju da misle, vredni su. Inspektoru slažem svu dokumentaciju u poslednju klupu kako mi je naloženo.
Čas teče normalno. Obnavljamo staro, utvrđujemo novo, deca su zaposlena, pripremila sam pregršt vežbi, nešto u štampanoj, nešto u digitalnoj formi. Vidim da neću realizovati sve iz napisane pripreme, ali me to ne sekira. Uvek tako pripremam čas vežbanja. Od viška glava ne boli. Najgore je kada nestane materijala za rad, pa se domišljam čime da se dopunim. Uostalom, ovo je tek prvi čas utvrđivanja od predviđena dva. Sve što se ne uradi na ovom času, biće na sledećem. Ono što je najbitnije, deca su opuštena, do te mere da se jedan dečak usred časa setio kako je zaboravio da zaključa vrata od stana, pa traži dozvolu da izađe sa časa. Zadovoljna sam.
Posle zvona prilazim inspektoru i tu počinje pakao. Pita me šta ja mislim o času koji sam održala. Kažem da je solidan i on se slaže sa mnom. Cilj časa je ostvaren na visokom nivou, komunikacija sa decom odlična. Ali… ne valja priprema za čas. Planirala sam više. Obrazlažem svoj postupak, ali, kritike se nižu dalje. Priprema nema sve elemente, nema sve predviđene kolone, nema ništa osim ishoda i po tezama predstavljenih koraka. Ne može se priprema napisati na pola strane, valjda znam kako su nas na fakultetu učili. Kažem da svi ti elementi već postoje u mesečnim planovima i da nema potrebe prepisivati nešto što već postoji, a da su taksativno navedeni koraci u pripremi moj vodič i podsetnik šta treba da uradim i kako da vodim čas, koji zadaci iz pripremljenog materijala su na redu, koja prezentacija sledi i da je sav materijal za učenike uredno prikačen uz pripremu, a prezentacije su u digitalnoj formi ispred njega. Ne vredi. Više me ne sluša.
Kako izgleda jedan od časova autorke ovog teksta, pogledajte OVDE (prim. ur.).
Nastavlja sa kritikama. Ne valja mi ni pedagoška sveska. On tu ništa ne razume. Šta mi znače sve te oznake? Pokušavam da objasnim, ukazujem na vezu između tih zapisa, ocena u dnevniku i zapisa o aktivnosti učenika, takođe zabeleženih u dnevniku. Opet neće da me sluša, prekida me usred tumačenja sugestijom da to ne može tako. Moja pedagoška sveska mora biti razumljiva svakome. Ja tu shvatam da će svako moje dalje tumačenje biti samo autogol. Nadalje samo ćutim i slušam kako ne znam da radim svoj posao, kako mi je sve na nekom drugom mestu, kako treba da se ugledam na neke druge i kako se uvek mogao zakleti u svoje kolege sa Filološkog, a ja sam ga tako razočarala.
Ćutim i puštam da me gazi bez milosti, iako celog veka učim i svoju sopstvenu decu i decu kojoj predajem da brane istinu do kraja, da je ne daju jer je samo ta istina mera ljudskog dostojanstva. Sramota me je od ćutanja, od neodbrane, a to radim povinujući se višem interesu jer znam da bi rasprava koju započnem bila strašno loša za školu u kojoj radim i sve ljude sa kojima hleb delim. Nema mi pomoći. Inspektor me zadržava na ribanju tokom čitavog velikog odmora, odbija da pogleda druge pripreme iz računara, odbija da vidi pripremu za naredni čas kada je na redu književnost, pa je i priprema drugačija i obimnija, jer je pristup gradivu drugačiji, odbija da pogleda detaljnu statistiku sa završnih ispita koju vodim uporedo sa statistikom učeničkih postignuća. Izlazi iz učionice pravo prema direktoru moje škole i glasno saopštava: razočarala.
Dakle, dobila sam dvojku. Prvi put u životu. Ni u osnovnoj nisam dobijala dvojke. Ili jedinica ili petica. Dvojka je poniženje. Tako sam se i osećala. Poniženo. Zato što je neko poništio sve godine mog rada za samo jedan školski čas. I nije mi dozvolio da se branim. U njegovom svetu mi nismo kolege koje rade zajedno da bi proces u kojem učestvuju bio bolji i uspešniji. Ne. U tom svetu ja sam izvršilac koji treba da radi bez prava na sopstveno mišljenje i kritički stav, koji treba da upisuje i šparta kako je zadato i preporučeno, bez obzira da li to ima smisla ili je samo puka forma.
Na kraju, nije mi žao. Sve sam uradila svesno. Znam ja dobro kako treba da izgleda jedna priprema za čas po svim propisima. Samo ne znam čemu sve to služi. I dalje mislim isto kao i pre. Moj čas je bio dobar. Moja deca su bila odlična. Priprema je moja. Odbijam da popunjavam kolone. Odbijam da poštujem nametnutu formu jer ona ne služi ničemu smislenom. Neću nikad biti administrativni radnik koji će se slepo držati zadatog pravca. Retko ću održati isti čas. Postaviću cilj. Znam gde treba da stignem, ali proces je interaktivna stvar. Ako je ruka nastavnika previše kruta, ako je veslo uvek u njegovoj ruci, deca na tom brodu nisu učesnici, već robovi. Ne može kopipejstovana priprema, upodobljena prema svim pravilima pedagoške misli, biti ogledalo mog rada. Ne može me strah od inspektora naterati da budem sluga. Ako decu učim da govore i misle slobodno, da kritikuju i deluju argumentovano, moram i ja to raditi. U suprotnom ih lažem. Ako od njih tražim da napišu sopstveni rad na pismenom, da ga ne prepišu i ne uče tuđe radove napamet, ne mogu ni ja prepisivati. Ako od njih tražim beskompromisni stav, moram ga i ja imati. Moram braniti suštinu. Forma je sporedna.
Autor: Biljana Vasić, nastavnik srpskog jezika i književnosti iz Šapca