Polazak u školu je bio jedan od najlepših dana u životu dece i roditelja. Šta se to promenilo pa se polazak dece u školu pretvorio u grozničavo traženje “najboljeg rešenja” za ,”naše dete”?
Pritisnuti raznim mukama, uglavnom u nedostatku dovoljno vremena da se posvete svom detetu onako kako bi želeli, a u strahu da ih ne prepuste pošastima modernih tehnologija (svetu pametnih telefona i ne tako pametnih jutjuberskih gurua) današnji roditelji nasumično upisuju decu od najranijeg uzrasta na brojne aktivnosti, i u strahu i strepnji čekaju polazak u školu.
Često ćete čuti priču kako je bilo mnogo bolje kada su se deca upisivala u školu koja je detetu najbliža. Danas to nije praksa i svi sa setom govore o tome, a opet većinu kao da neka sila vuče da upisuju decu po preporuci „znalaca materije“.
Koliko je prosveta izašla na tržište shvatio sam pre dve godine, posećujući rođendane predškolske grupe svog najstarijeg sina i slušajući žustre debate na temu “kome poveriti dete, koja učiteljica/učitelj i koja je škola najbolja”. Za one koji ne znaju o čemu pričam, to otprilike izgleda ovako – „dobro obavešteni roditelj“ započinje debatu o predstojećem upisu dece u školu. Potom počne da prosipa zastrašujuće informacije o pojedinim prosvetnim radnicima dok ne izbezumi okupljenu grupu i ubedi je da su na korak od katastrofalne greške, koja će za posledicu imati neuspešno školovanje njihove deca. Na kraju ovog performansa, kada očaj potpuno zavlada prostorijom, kao mađioničar iz praznog šešira „obavešteni roditelj“ vadi rešenje: „Ništa ne brinite, sva sreća pa ja znam gde ćemo decu“.
Kome ne bi laknulo, zar ne? Tako se žestoko lobiranje razvilo po igraonicama, vrtićima, frizerskim salonima, ulicama… Pozitivne i negativne informacije o sirotim prosvetnim radnicima, izloženim na vaspitno-obrazovnoj berzi, putuju brzinom svetlosti, a oni zaglavljeni između svakodnevnih školskih obaveza i ne slute do koje mere ih svemoćno oko Saurona skenira, prihvata ili odbacuje.
U kojoj meri su se stvari otele kontroli, više se ne proglašavaju boljim ili lošijim samo prosvetni radnici, već i čitave škole. Možda i možemo da prihvatimo da će jedan učitelj bolje raditi, ili da će njegov temperament ili stil više odgovarati našem detetu. Ali kako da prihvatimo ovu, zbogom pameti ideju, da su svi učitelji/nastavnici jedne škole dobri ili loši. Koliko god bilo neverovatno, argument „čula/čuo sam, veruj mi, znam pouzdano“, često nadjača razum. Ne bili ostali u ovoj „igri katedri“, i prosvetni radnici budu uhvaćeni u mrežu čaršijskih glasina i postaju akteri borbe.
Pojedine škole u „borbu za prvake“ ulaze ispod svake pristojnosti i profesionalnog odnosa. Deca se dovlače, roditelji se vuku za rukave uz obećanja da će sve biti u najboljem redu, tj. da je samim činom upisa roditelj odradio najveći deo posla. Uz to se rečenica: „Mi smo najbolja škola u gradu (državi, kontinentu…)“, ponavlja grozničavo kao hinduistička mantra. To ne samo da je neumesno i neprofesionalno, nego i opasno, jer i školi i nastavnicima vezuje ruke da uspostavljaju ozbiljne kriterijume. Kada roditelj dovodi svoje dete u školu, on vam daje slobodu, pa i obavezu, da postavite stvari kako treba. Dobijate njegovu izgovorenu ili prećutnu saglasnost da u interesu njegovog deteta, ali i svih drugih, uređujete klimu u odeljenju kako najbolje umete. Ukoliko vi dovlačite roditelja i dete, prećutno ili na glas potvrđujete da će to dete imati na ovaj ili onaj način povlašćen položaj, što će potkopati i vaš autoritet kao odeljenskog starešinu, ali i pravi interes tog deteta i tih roditelja, a to je da se razvija i raste u fer uslovima. Ako postoji i jedno dete u odeljenju koje je pošteđeno pravila, vi zapravo nemate odeljenje, a ni to dete odeljenske drugove, sebi ste vezali ruke, a njemu odmogli.
Da bi svima nama koji smo umreženi u ovom procesu bilo bolje, moramo biti bolji. Škole i zaposleni u njima moraju poštovati i pisane i nepisane granice pristojnog. Savete o tome gde da upišu svoje dete roditelji treba da traže od kompetentnih sagovornika, školskih psihologa i pedagoga ili bar onih čiji savet vredi poslušati. Periodi u životu škola su ciklični i svaka škola ima svoje uspone i padove kao prirodan tok razvoja.
I zato, uživajte u svom detetu i njegovom odrastanju, posmatrajte njegov polazak u školu kao nešto lepo, što i jeste. Ne kažem da razlike među nama ne postoje, kao naravno i u svakoj profesiji, ali opet velika većina prosvetnih radnika odgovorno i savesno rešava zadatke koje su im povereni. Čitav proces može i treba biti takav da se deca brzo i lako prilagode, opet ako mu pristupimo sa panikom i nepoverenjem otežaćemo svim akterima, detetu najviše.
Bez panike i straha krenimo u susret izovima koje nosi prolećni upis prvaka u škole, a sve za dobrobit budućih prvaka.
Autor: Vladimir Mićović, učitelj 4. razreda OŠ ”17.oktobar” iz Jagodine