Често се може чути да је школа све мање васпитна установа, а да је образовна улога школе пренаглашена. Ако се сложимо да има неке истине у томе, онда ћемо морати да нађемо узроке и да видимо да ли постоје начини да се та васпитна улога врати у оној мери која је неопходна.
Кад говоримо о школи у данашње време, често се враћамо у ,,наше време“, говоримо о ,,нашим родитељима“, о ,,срећним временима“, ,,угледним учитељима и наставницима“ и ,,васпитаној деци“. То значи да смо у самом старту констатовали да смо сви, било да смо деца, наставници или родитељи, сада неваспитани у мањој или већој мери. Да ли је то баш тако? Најпоштеније би било да свако да одговор за себе. А ако се већ угледамо на прошла времена, хајде да проанализирамо и да видимо добре и лоше стране и шта се може учинити.
Школа: „Наше време“ и данас
Само наши родитељи могу да потврде да ли смо били баш тако добра деца како се представљамо пред својом децом. Уосталом, и наши родитељи су се, претпостављам, служили сличним ,,триком“. Хајде да погледамо како је текао један радни дан у просечној породици.
Од куће до школе, од школе до куће
Вожња деце аутомобилом на краћим релацијама била је веома ретка. Деца, вршњаци, често су се састајали и заједно ишли у школу, пешке или градским превозом. Битно је да су деца волела да буду у друштву својих вршњака јер су тако од малих ногу навикнута. Дечја раздраганост, смех и граја могли су се чути сваког јутра у одређено време док пролазе улицама на путу до школе. Данас је јутром, скоро па немогуће, видети дете које пешачи до школе, као и млађу децу која користе градски превоз. Данас су деца „мала“ до пунолетства, а нешто и после тога слабије расту. Како започне радни дан, звоном будилника, почиње такво убрзање и хаос по кући, сви журе да се спреме, родитељи за посао, деца за школу, вика, препуцавање, тражење ствари и слично и онда сви онако, нервозно, улазе у аутомобил. На путу до школе, у саобраћају, деца се наслушају свакаквих глупости, углавном погрдних речи и вулгаризама због гужве у саобраћају. Опет је крив неки семафор, неки је „магарац на путу“ или неки „коњ прелази улицу“. Невероватно! Опште је познато да ми као народ признајемо само једну антистрес терапију. Псовке. А увек заборављамо да дајемо веома лош пример деци очекујући од њих да сутра не псују и да буду васпитани.
У школи
Да ли се сећате наших родитеља? Када бисмо се изговарали како су нека друга деца била, такође, несташна и да нисмо само ми, наши би родитељи имали обичај да кажу: „Не интересују ме други, него ти!“. Данас, у великом броју случајева, слабо родитељско срце већ и након површно послушане приче које му је сервирало дете, креће у напад на све – од вршњака до наставника.
Да не буде да је само до родитеља, треба бити искрен и признати да има некад и до нас наставника. И ми смо, такође, под утицајем оне ,,гужве у саобраћају“, некако сви изгубили стрпљење па понекад одреагујемо нагло а понекад је и присутан тај ,,хало ефекат“ и етикетирање ,,ти увек“ или ,,ти никад“, те фразе које НИКАД у комуникацији и ни са ким не треба да примењујемо, а нарочито не са дететом.
Циљ нам је, не да осудимо дете, него да га освестимо да, ако му је поступак лош, схвати прво где је погрешило, да промисли и да не прави исту или сличну грешку. Такође да научи да се извини, да призна да је погрешило. Такође, у односу родитељ-наставник, ако дете осети било какво затезање са једне или друге, или са обе стране, аутоматски свако пољуљавање ауторитета подразумева да ће то дете преузети на себе да оно буде ауторитет иако није спремно нити има искуства за то, а последице таквог бахатог понашања на дуге стазе никад нису добре. Сетите се ,,нашег времена“ и верујте да су и тада постојале несугласице између родитеља и наставника. Разлика је у томе што су та оба ауторитета била мудра да ми за то не сазнамо, а сукоб се решавао одмах и на првој инстанци.
Кад погледате ситуацију данас, често се алармирају све инстанце за мале ствари и понекад схватамо све тако лично, као да је све уперено против нас и ,,кукамо“ у хору и то пред децом. Па како онда дете да одреагује? Управо тако, истим тим вокабуларом који је научило у ,,саобраћајној гужви“. Онда имамо две крајности: или родитељи и наставници задржавају бес у себи и ,,гурају проблем под тепих“ да се ,,не би замерали“ или отежавали себи рад. Конкретно, наставник ће се правити да не чује или не види одређени проблем јер је одређени родитељ ,,проблематичан“ а родитељ зна да је боље избећи неке наставнике, па макар се и неправда дешавала његовом детету; и друга крајност је отворен сукоб, често неаргументован, реакција ,,на прву лопту“ или на реч детета, површан приступ и став обојен тренутним емотивним стањем јер су обе стране убеђене да су у праву.
Обе ситуације су лоше јер дете губи. Циљ нам је да дете израсте у добру особу, да увиди своје грешке и да их не схвата трагично, напротив, да схвати да је у реду грешити, несвесно, али да је неопходно исправљати се, усавршити се, а најбољи вид усавршавања човека је лепо васпитање и култура опхођења према другим људима уз развијен висок степен емпатије. Ако то немамо, чему образовање?!
Повратак кући из школе и слободне активности детета
Дете долази из школе, родитељ с посла. Родитељ је уморан, ко зна, можда код куће треба још неки додатни посао да одради, да би могао детету да уплати пет-шест додатних активности јер је данас важно ићи на часове језика, школу спорта, глуме, плеса или чега већ. Да, то се свиђа нашој деци. Бар смо их ми у то убедили. Ако си дечак и имаш лопту и добро шутираш, ништа мање од Роналда се не прихвата и сви они који не виде тај таленат у нашем детету су или незналице или су малициозни, мора да је тако.
Или, девојчице да не иду на часове глуме, а тако лепо рецитују на школским приредбама, штета.
Дакле, школа, па дете дође кући, једе и креће једна за другом активношћу. А кад има вишка времена, онда му обезбедити брзи оброк и поставити испред рачунара да бисмо спречили хиперактивност и обезбедили себи поподневну дремку. Где је ту простор да дете само себи организује време?
Опште је познато да родитељ зна шта је за дете најбоље, али, изгледа да су наши родитељи били много бољи педагози од нас. Они су нам дозвољавали да ми сами откријемо шта нам се свиђа. Наши учитељи и наставници су имали времена да нас саслушају, да уваже наше предлоге. Нису каснили са градивом, а и да јесу, зар нису потребе детета изнад реализације плана и програма? И опет смо изнели већа знања, не зато што су наставници тад били бољи. Не зато што су родитељи тад били бољи, већ зато што су били мудрији и сарађивали постављајући оно што је добро за нас изнад неке личне или тренутне ситуације и расположења. А наше омиљене слободне активности биле су игре жмурке, између две ватре или најомиљеније, када падне први мрак ,,упад у комшијин воћњак“ да се узме нека трешња, шљива и слично, па чак и кад ти тај исти комшија сутрадан донесе читаву чинију воћа…
Наравно да смо уписивали и школу спорта или осталих активности али из љубави према спорту, глуми и плесу, не размишљајући унапред да ће нам те активности обезбедити сјајну будућност или неку славу. Зато, на тим активностима, иако смо се радовали ако побеђујемо или били нерасположени ако губимо, нисмо били гневни нити користили разноразне псовке да искажемо свој бес јер се то сматрало крајње неваспитаним.
Ауторитети – некад и сад
Просветни радник се некад сматрао једним од највећих ауторитета јер је својим понашањем, достојанством, опхођењем, облачењем то и био. Сваки просветни радник, хтели ми то да признамо или не, јавна је личност. Нажалост или на срећу, како ко гледа, кад напустимо школско двориште и даље смо просветни радници. Непримерено облачење, изражавање, коментарисање на друштвеним мрежама изазива оправдан гнев код других људи, а веома лош пример деци. Генерално, као друштво, имамо тај недостатак толеранције и нетактичан наступ и непримерен речник код изражавања незадовољства. То све може да се каже и на другачији начин. Знам и сама, дубоко сам повређена реакцијом једног дела родитеља на просветне раднике, коментарисање ствари и материје коју не познају, неретко упућивањем увреда које су постале једна пракса у последње време.
Међутим, треба схватити да је то мањак популације и да половина то ради из незнања. Сви ми олако схватамо туђи посао у мањој или већој мери. Међутим, и родитељи то треба да схвате као и ми да све што напишемо или поставимо на друштвеним мрежама, виде и деца.
Да ли их таквим примером васпитавамо? И да ли је, уопште, у реду онда тражити од детета да буде васпитано и да се примерено понаша у свакој ситуацији?
Још горе, да ли је у реду, учити дете да буде ,,отресито“ јер то време налаже да се боље снађе? Да ли је у реду рећи наставнику да његово дете може да преврне очима док наставник предаје јер има право на своје мишљење? Није ствар у томе. То је иницијална каписла.
Дете треба да схвати да је дете и да никад не може бити већи ауторитет од родитеља или наставника. Тај однос, који неки зови пријатељским са дететом дугорочно се покаже као храњење дечјег ега на његову штету и недостатак довољног поштовања.
Сматрам да не треба мешати улоге јер свако од нас има своју. Дете се најбоље осећа кад је само дете и кад има сигурност и подршку и код куће и у школи. Добрим васпитањем се дете вежба за живот, да постане добар човек. То је једини обавезни задатак, а све остало су опције. Колико одговорности је и на родитељима и на нама просветним радницима, када бисмо анализирали, вероватно бисмо се изненадили колико грешимо.
Није васпитна улога школе нестала. Она се, истина, умањила, а чињеница је да не може за то бити крива само једна страна. Васпитање је сложен процес и кључ је у доброј сарадњи свих ауторитета који учествују у изградњи дечјег карактера. У крајњој линији, сваки пут кад кажемо да је неко дете неваспитано, већ смо осудили себе – можемо само да говоримо који је то степен наше одговорности. Свако од нас може и треба да учини све у својој моћи да упућује дете на прави пут. Међусобно пребацивање одговорности је, у најмању руку, неозбиљно и неоправдано. Нека свако себе преиспита!
Аутор: Сања Симић де Граф, професор енглеског језика