Unutrašnja napetost postala je stalni saputnik savremenog ritma života. U potrazi za olakšanjem okrećemo se novim trendovima kojima nas svakodnevno bombarduju na društvenim mrežama. A šta ako je, uprkos svemu, odgovor jednostavniji nego što mislimo? Možda nam ne nedostaje još jedna strategija, već ono najosnovnije – bliskost i ljudski dodir.
U svetu koji favorizuje ekrane, gde su pogledi zamenjeni skrolovanjem, a prisutnost brzinom, lako je poverovati da smo prerasli potrebu za tuđom blizinom onog trenutka kada smo zakoračili u svet odraslih. Navikli smo da dodir tretiramo kao nešto usputno – svedeno na brz poljubac na izlazu iz kuće, kratko grljenje u žurbi ili ruku tek ovlaš položenu preko stola dok razgovaramo o obavezama. Ipak, naše telo ne poznaje rokove i ne razume digitalne zamene, pa se to odsustvo bliskosti često manifestuje upravo kroz osećaj neobjašnjive uznemirenosti. Ono duboko u sebi nosi istinu koju često zanemarujemo: koža je naš najstariji i najiskreniji komunikacioni sistem. Potreba za dodirom ne prestaje sa godinama, ona samo postaje tiša, a njeno odsustvo bolnije.
Da li znate da običan zagrljaj može promeniti vašu unutrašnju hemiju?
Naša koža poseduje posebne nervne završetke, takozvana C-taktilna vlakna, koja uopšte ne služe da osete teksturu predmeta, već su tu isključivo da registruju nežan, ljudski dodir. Kada nas neko drag zagrli, ovi nervi šalju signal direktno u centre u mozgu koji upravljaju emocijama.
Istraživanja pokazuju da čak i sasvim kratki trenuci bliskosti, poput držanja za ruke pre stresnog sastanka ili zagrljaja nakon teškog dana, mogu značajno da nam promene unutrašnju hemiju.
Što smo stariji, ovaj „tihi jezik“ postaje moćniji i pretvara se u našu najsnažniju odbranu od usamljenosti i tihi lekar duše. Dodir briše osećaj izolacije i uznemirenosti i podseća nas da još uvek pripadamo, da smo viđeni i voljeni. Dodir je trenutak u kojem nestaju godine, a ostaje samo čista ljudska povezanost.
Zato, ne dopustite da vam čula otupe u svetu koji nas svakodnevno gura u izolaciju. Ne štedite na zagrljajima i ne zaboravite na snagu jednostavnog, toplog ljudskog kontakta. Sledeći put kada vidite svoje roditelje, bake ili deke, nemojte im samo uputiti reč ili osmeh sa vrata. Priđite im, uzmite ih za ruku, zagrlite ih čvrsto i dugo. Taj jedan pokret lekovitiji je od hiljadu izgovorenih rečenica.
Učinite to danas i činite to svakoga dana, jer je upravo taj dodir najlepši dokaz da je toplina drugoga jedino utočište u kojem svako srce nepogrešivo pronalazi mir.