Prvi put sam pljuvao krv sa petnaest godina. Nisam želeo da budem deo ekipe nasilnika, pa sam završio na drugoj strani. Nisam pravio big dil od toga. Jednostavno sam se pomirio s tim da je četvrtkom posle škole moj red da dobijem batine. Pomiriš se s tim kao što se pomiriš sa tim da je nebo plavo.
Mogao sam to da izbegnem ulaskom u ekipu. Nije to teško. Dovoljno je da im se kao diviš, veličaš ih, „puniš im uši“ onim što žele da čuju. Pljucneš pomalo na one koji nisu deo ekipe. Baciš neku uvredu onako u prolazu. Tek toliko da ti ispadneš kul, a tom nekom uništiš dan. Nisam mogao to da uradim. Moj život je već dovoljno loš, mogu da primim još neki udarac, nema potrebe da i drugi žive us*an život.
Mama nije ni znala za to. Čak i da sam joj rekao nisam bio siguran koliko bi je zanimalo. Tih dana je više volela rakiju nego mene. Viljamovku. Zapamtio sam jer me je svaki dan podsećala na to da treba da je kupim. Čak i četvrtkom. Nije videla krv koja mi curi niz lice, videla je praznu flašu viljamovke. Ne krivim je. To je bila njena bol.
Bio je ponedeljak kada mi je prišao neko iz ekipe i tražio mi pare. Rekao sam da nemam, a imao sam dovoljno za viljamovku. Istresli su mi džepove i našli novčanicu. Naljutili su se što sam slagao. Vikali su da to nije moralno. Jedan je dobacio da jedna od božjih zapovesti kaže: „Ne laži”. Siledžija koji se poziva na božje zapovesti. Pravio sam se da ih ne čujem. To ih je razbesnelo još više. Jedan od njih je otvorio prozor dok me je drugi gurao. „Poleti, spajdermene!”, poslednje je što sam čuo pre nego što sam izleteo kroz prozor.
*
Nekada smo svako veče igrali društvene igre. Tata i ja smo voleli riziko, a mama monopol. Nije volela da gubi, a riziko joj baš baš nije išao. Pametna je mama i puno stvari joj je polazilo za rukom, samo riziko nije bio jedna od njih.
Ona je obožavala društvene igre. Čak i kada nam nije bilo do igre, ona bi postavila monopol na tepih i rekla: „Hajde, momci, nećete valjda predati igru bez pokušaja“. Naravno da bismo joj se nakon te rečenice bespogovorno priključili. Uglavnom smo gubili, ali makar smo pokušali. Tata i ja smo se baš zabavljali dok igramo. Prisećali smo se starih anegdota. Smišljali smo nove. Mama je za to vreme pravila taktike kako bi postala glavni monopolista. Sad više nisam siguran da li je mama imala dobre taktike ili smo tata i ja bili nezainteresovani za igru. Mama je govorila da društvene igre zbližavaju ljude, zbog čega se i zovu društvene. Tata i ja ih nismo doživljavali na taj način, ali smo znali da je to nešto što je njoj važno, a želeli smo da bude srećna. Možda smo je podsvesno i puštali da pobedi.
Ne znam šta se posle desilo tati, ali kao da odjednom više nije želeo da mama bude srećna. Dolazio je sve kasnije sa posla. Uvek bi imao neki izgovor, delovalo je kao da se nije ni trudio dovoljno. Čak je i mama jednog dana rekla: „Pa dobro, da li se svi sudari u ovom gradu dese baš u tvojoj traci?!“ „Zaista, tata? Uvek priča o sudaru. Zaista?“ Ali tata se nije previše potresao. Nastavio je sa izgovorima koji ne priliče ni osnovcu nižeg razreda. Posle nekog vremena to više nisam mogao ni da slušam. Baš je bilo jadno da se mator čovek tako blamira. Ne znam da li je bilo jadnije to što je on izgovarao toliko providne laži, ili što je mama u njih verovala. Možda je samo birala da veruje. Možda je i brak za nju bio igra iz koje je želela da izađe kao pobednik. Šta je uopšte brak? Možda i jeste samo igra koju ljudi preozbiljno shvate.
Svakako to nije bila moja igra. I nije bilo moje da se mešam…
Nije tata samo kasno dolazio sa posla. Vreme koje je provodio sa nama nije bilo bog zna kako ispunjeno. Većinu vremena bi proveo na telefonu. Smeškao se. Kada bi ga mama nešto pitala, naglo bi se uozbiljio. Nismo više igrali društvene igre. To mi je bio znak da više nismo društveni. „Društvene igre zbližavaju ljude”, govorila je mama. Ali sada mi je delovalo kao da ona i tata ne žele više da budu blizu jedno drugome. Pokušavao sam da povratim naše večeri društvenih igara. Ali nijedno od njih nije bilo zainteresovano. Pomislio sam da nam je možda samo dosta monopola. Predložio sam da promenimo igru. Nabavio sam kluedo. Možda je došlo vreme da rešimo našu porodičnu misteriju. Nisu razumeli šta sam hteo da im poručim. Nisam tražio krivca, samo sam želeo da rešimo problem. Zajedno, kao porodica. Mislili su da tražim krivca. I na kraju, krivac sam ispao ja.
Tata je nastavio da se kasno vraća kući, sve dok jednom uopšte nije došao. Od tog dana, mama više nije bila ista. Kao da je odsutna veći deo vremena. Ali mama nije bila odsutna onako kao što je tata bio. Mama nije bila na telefonu i nije se smeškala. Zapravo, više se uopšte nije smeškala… A tatu više nikad nismo ni čuli ni videli.
Pokupio je sve svoje stvari. Ostala mu je samo teksas jakna koju sam pozajmio za svirku prethodnog vikenda. Srećom nisam je vratio u njihov ormar, pa nije ni primetio da je još uvek kod mene. Tako sam preko noći ostao sam sa mamom i teksas jaknom. A mama… Mama je samo fizički bila prisutna u mom životu. Tek sam tad shvatio da mama zaista nije umela da gubi.
Posle nekog vremena, kada sam se vratio iz škole, mama je konačno ustala i bila je veselija. Nije bila odsutna. To zvuči kao nešto što se lako postiže, ali ni najmanje nije bilo lako. Mislio sam da je konačno uspela da prebrodi bol i da nastavi sa životom. I jeste, nastavila je, samo se takav njen život meni nije svideo.
Želeo sam da promenim pravila igre. Da suprotstavim preostala dva igrača: mamu i sebe. Mi smo i dalje bili u igri. Nije želela da razgovara. Rekla je da nema vremena. Vreme… Šta je uopšte vreme? Ko određuje ko ga ima, a ko nema? Ko određuje ko na šta treba da troši svoje vreme? A šta je s mojim vremenom? Hajde da razgovaramo o tome. Da li ja imam vremena da gledam odsutnu mamu? Šta je s mojim vremenom? Da li se iko do sada zapitao šta je sa mojim vremenom? Da li je tatu zanimalo moje vreme kada je odlazio? Verovatno je i on tada shvatio da nema vremena…
Rekao sam mami da je ne prepoznajem više. Odgovorila mi je da ona mene prepoznaje, da sam isti otac i da ću jednog dana i ja otići baš onako kako je i on otišao.
Bila je tužna, a ja to nisam mogao da promenim.
Prolazili su meseci. Ako mene pitate, izgledalo je kao da su uzalud prolazili. Nismo se radovali. Ma nismo čak ni razgovarali. Prolazili su ponedeljci, utorci, srede… Nije bilo promena. Kao da je sve pauzirano. Ne, kao da smo mi pauzirani, a život je nastavio da se živi bez nas. Sve obaveze su nas čekale. Ali mi nismo bili spremni za njih.
Kasnio sam u školu, svakoga dana sve više. Nisam naređao samo izostanke. Jedinice su padale kao zrele jabuke. Nije me bilo briga… Razredni mi je redovno pretio da će pozvati moje roditelje na razgovor. Hah, moje roditelje… Koga tačno? Tatu kojeg nisam video mesecima. Ne znam gde je, ni da li je uopšte živ. Ne znam s kim je, niti da li se i dalje smeška kada mu stigne poruka na viber. Možda mamu? Živim sa njom, pa je logičnije da pozove mamu. Slobodno, neka je pozove. Neće čuti telefon. Ni mobilni, ni fiksni. Neće čuti ni zvono na vratima. U to sam uveren. Neće ga čuti. Znam to, jer sam jednom dok sam žurio u školu zaboravio ključ. Kad sam se vratio iz škole, nisam mogao da uđem u stan. Zvonio sam. Zvao sam mamu na fiksni i mobilni. Čuo sam kako zvoni s druge strane vrata. Samo nisam čuo mamu. Uplašio sam se da joj se nešto desilo. Lupao sam na vrata. Rukama, nogama. Šutirao sam. Zvonio, zvao, lupao… Zvonio, zvao, lupao… Vikao sam. Izašao je komšija da me pita šta se dešava. Objasnio sam mu. Pozvao je policiju. Policija je razvalila vrata. Upali su u stan. Mislio sam da se mami nešto desilo. Bio sam siguran da se mami nešto desilo. Nadao sam se da se mami nešto desilo. Ali ne, mama je čvrsto spavala. Policajac ju je probudio kada ju je polio čašom vode. Zato, razredni, možete slobodno da zovete moju mamu. Neće vas čuti…
Od školskih događaja pamtio sam samo sačekuše posle časova. I njih bih zaboravio, ali rane su bolele dovoljno da ih pamtim. Sačekuše su počele nakon tatinog odlaska. To se nekako pročulo i prozvali su me „kopile“. Zvuči kao da sam pile, ali ovo nije bilo tepanje. U početku sam se smejao svaki put kad bi me tako nazvali jer bih pomislio na to da mi siledžije tepaju. I zaista je smešno kad pogledate. Kao pile. A nisi pile, nego si kopile. Ko je uopšte izmislio takvu reč. Odakle mu ideja? Šta ona uopšte znači?
Nisu voleli kad se smejem, zato su počele batine. U početku par šamara. I dalje sam se smejao. Smejao sam se jer sam upravo tako zamišljao susret s tatom. Par šamara da dođe sebi. Par šamara, jer niko ne treba da ode bez objašnjenja. Par šamara, jer mi je ostavio samo teksas jaknu i to greškom. Par šamara, jer nije tu onda kada mi je potreban. Par šamara, jer je znao koliko mami znači pobeda, a on ju je naterao da izgubi…
I dalje im nije bilo smešno, pa su se sačekuše nastavile. Sve češće i češće…
Nisam bio ljut na mamu. Želela je najbolje za nas. Želela je pobedu. Samo nije razumela da se život sastoji iz pobeda i poraza. Potrebno je nekada izgubiti. To nas ne čini gubitnicima. Poraz nas čini spremnijim za naredni izazov koji nam je život pripremio. Ne možemo da budemo unapred pripremljeni za svaku situaciju. Život nije monopol. Nije nam poznata tabla po kojoj se krećemo. Nemamo papir sa pravilima. Nisu nam poznati ni svi igrači. Imamo samo kockicu, ali je ne bacamo mi. Kockica pada nedaleko od nas i određuje nam životne okolnosti. „Svi ponekad gube, mama. Ali izaći ćemo i mi kao pobednici. Dobićemo šesticu. Možda ne danas, možda ne sutra, ali nekad moramo.“ Kockica sa šest strana. Zvuči tako jednostavno. Jednostavno kao društvena igra. Ali ume da se zakomplikuje. Baš kao i u monopolu, sreća može da se okrene. Samo nekad kockica mora puno puta da padne pre nego što ti se posreći.
*
Kažu da pred smrt vidiš ceo život pred očima. Ja to nisam video. Umesto slika života, meni je pred očima bila slika emisije sa National Geographic-a gde mačka pada sa velike visine i dočekuje se na šape. Sklupčao sam se i dočekao se na ruke i noge, kao mačka. Samo bolnije. „Nije kraj”, pomislio sam, „palo je na šesticu”.
Autor: Jelena Tasić, diplomirala filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, a potom masterirala preduzetništvo na UNESKO katedri Univerziteta u Novom Sadu. Autorka je knjige Zovem se Vera u izdanju Talija izdavaštva i zbirke Oštri zubi u izdanju Presing izdavaštva.