Није она никад била сујеверна, само је имала неке своје ритуале.
Уз прву јутарњу кафу у новој години чепркала је по прошлим данима и издвајала онај који јој је био по свему најгори. Сећала се шта је тада носила на себи, отварала ормар и без жаљења то бацала. Тако је враћала осећај лакоће и сигурности.
Увек је била зависна од одела и боја. Морала је ускладити унутрашњост са оним што је на њој.
Првог јануара она са дна ормара вади једну кесу. У њој је бела хаљина и фотографија. Хаљину растресе, обмота око себе, удахне мирис лаванде, па је поново врати у стајаћи део. Сети се тог дана када је носила. Само тог једног дана и никад више, јер никад више није могла да досегне мисао коју је та хаљина имала.
Пре тог дана она је годинама тонула. Ваздуха је имала само онолико колико је могло да стане у мехур који је стезао, претио да ће сваког тренутка пући и препустити је дубокој води. Морала је пазити да не дише дубоко. Кретала се између пази, не смеш, мораш, шта ћеш, ћути, ником није боље, тако ти је то. Била је потпуно заробљена. Споља је све то било непрепознатљиво. Била је сасвим као сви други. То би је некад тешило, освртала се, упоређивала и саживљавала са речима које је слушала. Носила је углавном само црно. Или сиво. Некад беж. Обично и безлично. Али практично.
А онда се сетила једне вечери у селу. Седела је са бабом на клупи. Лето, небо огромно, звездано, около топло, али свеже. Њих две саме под капом огромног свемира. Баба је грли, мази по коси и прича о вилама. Каже како оне у таквим ноћима краду коње, уплићу им гриву у витице и целу ноћ необуздано јашу. У рано јутро враћају коње ознојене, преморене и нико не сме да им расплиће гриве јер од тога може умрети. Коњи се после чудно понашају и тешко се смирују, отимају се и желе да побегну.
Сваке наредне ноћи она је заспивала са овом причом. Замишљала је виле како у дугим широким хаљинама стреловито јашу, а косе им бујне и замршене од ветра, застају, груди им се надимају од слободе и напора, смеју се, гледају се у очи, не мисле куда ће. Само даље, без страха, без размишљања, без плана.
Ето, то сећање је пробило њен мехур. Одједном су почела да се отварају врата, да нестају зидови, обукла се и отишла у продавницу. Питала је колико јој треба платна да сашије дугу хаљину која се може у окрету раширити око ње. Продавачица је рекла: две дужине. Изабрала је бело, нешто лако памучасто, а свилено.
Хаљину је код кројачице пробала два пута. На сва питања је одговарала шкрто и суво, не желећи да се из одговора и захтева открије мисао коју крије. Понашала се технички, као да јој није стало, као да је то сасвим обична ствар. А онда је хаљина била готова. Донела је кући, обукла, стала насред собе и укопала се. Није знала како да се понаша. Тај бели талас на њој био је скоро мртав, само је висио. Покушала је да се окрене, да подигне глокну, али, било је и то без живота. А онда је изашла напоље. Промаја је зањихала хаљину и она је полетела увис, залепршала око ње, помазила јој леђа. Магија је почела. Покупила је немир платна у руку и сишла низ степенице, а затим наставила улицом. Хаљина јој се обавијала око ногу, пипкала јој зглобове, наслањала се на струк, нежно јој додиривала стомак.
И она је ходала. Дуго. Расплитала је витице претходних дана и знала је да је то неће убити. Бело на њој је давало слободу коју никада неће заборавити. Топло, широко, узвитлано. Нема границе. Нема губитка. Нема краја. Као у оној топлој ноћи клизила је по сазнању да све можеш. Само треба да пожелиш. Јер не постоји граница око тебе. Постоји у теби. А ти је сада кршиш. И кршићеш је увек. Јер смеш. Јер можеш. Желиш и знаш. Верујеш у сваки наредни корак. И нико то не сме зауставити. Јер се плаши снаге која остаје иза свега.
Отишла је затим код фотографа. Сликала се. Тражила већи формат.
Увече је хаљину скинула. Савила, посула лавандом и оставила. Да је подсети на освајање себе. И ево је сваког првог јануара. Прво баци баксуза из ормара, а онда је извади и подсети се да слободу нико не даје, већ је мораш отети онда када поверујеш како нема границе коју мораш поштовати, када не дозволиш да подлегнеш речима, већ знаш да је сваки пут отворен онолико колико имаш храбрости да корачаш.
Она не носи беле хаљине. Али, када је ухвати страх, стави на себе нешто бело. Само као сећање на магију једне ноћи и једног дана. Јер, од свих речи које чујеш, увек те једне спасу. Оне љубавне из ноћи са звездама и загрљајима. Све друго је за бацање.