Nije ona nikad bila sujeverna, samo je imala neke svoje rituale.
Uz prvu jutarnju kafu u novoj godini čeprkala je po prošlim danima i izdvajala onaj koji joj je bio po svemu najgori. Sećala se šta je tada nosila na sebi, otvarala ormar i bez žaljenja to bacala. Tako je vraćala osećaj lakoće i sigurnosti.
Uvek je bila zavisna od odela i boja. Morala je uskladiti unutrašnjost sa onim što je na njoj.
Prvog januara ona sa dna ormara vadi jednu kesu. U njoj je bela haljina i fotografija. Haljinu rastrese, obmota oko sebe, udahne miris lavande, pa je ponovo vrati u stajaći deo. Seti se tog dana kada je nosila. Samo tog jednog dana i nikad više, jer nikad više nije mogla da dosegne misao koju je ta haljina imala.
Pre tog dana ona je godinama tonula. Vazduha je imala samo onoliko koliko je moglo da stane u mehur koji je stezao, pretio da će svakog trenutka pući i prepustiti je dubokoj vodi. Morala je paziti da ne diše duboko. Kretala se između pazi, ne smeš, moraš, šta ćeš, ćuti, nikom nije bolje, tako ti je to. Bila je potpuno zarobljena. Spolja je sve to bilo neprepoznatljivo. Bila je sasvim kao svi drugi. To bi je nekad tešilo, osvrtala se, upoređivala i saživljavala sa rečima koje je slušala. Nosila je uglavnom samo crno. Ili sivo. Nekad bež. Obično i bezlično. Ali praktično.
A onda se setila jedne večeri u selu. Sedela je sa babom na klupi. Leto, nebo ogromno, zvezdano, okolo toplo, ali sveže. Njih dve same pod kapom ogromnog svemira. Baba je grli, mazi po kosi i priča o vilama. Kaže kako one u takvim noćima kradu konje, upliću im grivu u vitice i celu noć neobuzdano jašu. U rano jutro vraćaju konje oznojene, premorene i niko ne sme da im raspliće grive jer od toga može umreti. Konji se posle čudno ponašaju i teško se smiruju, otimaju se i žele da pobegnu.
Svake naredne noći ona je zaspivala sa ovom pričom. Zamišljala je vile kako u dugim širokim haljinama strelovito jašu, a kose im bujne i zamršene od vetra, zastaju, grudi im se nadimaju od slobode i napora, smeju se, gledaju se u oči, ne misle kuda će. Samo dalje, bez straha, bez razmišljanja, bez plana.
Eto, to sećanje je probilo njen mehur. Odjednom su počela da se otvaraju vrata, da nestaju zidovi, obukla se i otišla u prodavnicu. Pitala je koliko joj treba platna da sašije dugu haljinu koja se može u okretu raširiti oko nje. Prodavačica je rekla: dve dužine. Izabrala je belo, nešto lako pamučasto, a svileno.
Haljinu je kod krojačice probala dva puta. Na sva pitanja je odgovarala škrto i suvo, ne želeći da se iz odgovora i zahteva otkrije misao koju krije. Ponašala se tehnički, kao da joj nije stalo, kao da je to sasvim obična stvar. A onda je haljina bila gotova. Donela je kući, obukla, stala nasred sobe i ukopala se. Nije znala kako da se ponaša. Taj beli talas na njoj bio je skoro mrtav, samo je visio. Pokušala je da se okrene, da podigne gloknu, ali, bilo je i to bez života. A onda je izašla napolje. Promaja je zanjihala haljinu i ona je poletela uvis, zalepršala oko nje, pomazila joj leđa. Magija je počela. Pokupila je nemir platna u ruku i sišla niz stepenice, a zatim nastavila ulicom. Haljina joj se obavijala oko nogu, pipkala joj zglobove, naslanjala se na struk, nežno joj dodirivala stomak.
I ona je hodala. Dugo. Rasplitala je vitice prethodnih dana i znala je da je to neće ubiti. Belo na njoj je davalo slobodu koju nikada neće zaboraviti. Toplo, široko, uzvitlano. Nema granice. Nema gubitka. Nema kraja. Kao u onoj toploj noći klizila je po saznanju da sve možeš. Samo treba da poželiš. Jer ne postoji granica oko tebe. Postoji u tebi. A ti je sada kršiš. I kršićeš je uvek. Jer smeš. Jer možeš. Želiš i znaš. Veruješ u svaki naredni korak. I niko to ne sme zaustaviti. Jer se plaši snage koja ostaje iza svega.
Otišla je zatim kod fotografa. Slikala se. Tražila veći format.
Uveče je haljinu skinula. Savila, posula lavandom i ostavila. Da je podseti na osvajanje sebe. I evo je svakog prvog januara. Prvo baci baksuza iz ormara, a onda je izvadi i podseti se da slobodu niko ne daje, već je moraš oteti onda kada poveruješ kako nema granice koju moraš poštovati, kada ne dozvoliš da podlegneš rečima, već znaš da je svaki put otvoren onoliko koliko imaš hrabrosti da koračaš.
Ona ne nosi bele haljine. Ali, kada je uhvati strah, stavi na sebe nešto belo. Samo kao sećanje na magiju jedne noći i jednog dana. Jer, od svih reči koje čuješ, uvek te jedne spasu. One ljubavne iz noći sa zvezdama i zagrljajima. Sve drugo je za bacanje.