Problem pasa lutalica u Boru traje godinama, gotovo decenijama. Danas je, po svemu sudeći, dostigao kritičnu tačku. Čopori krupnih, uhranjenih pasa prisutni su u samom centru grada, na šetalištima i najprometnijim mestima, ispred prodavnica hrane i ugostiteljskih objekata. U večernjim satima, kada se građani vraćaju sa posla, šetaju ili svraćaju da nešto kupe, prilaz pojedinim lokalima postaje veoma otežan. Prostor javnog života postepeno se prilagođava prisustvu životinja koje nemaju vlasnika, nadzor ni odgovornost.
Ključno pitanje nije zašto neko baci komad hrane. Osnovno pitanje glasi: kako je moguće da u urbanoj sredini egzistiraju brojni psi bez vlasnika, bez kontrole i bez institucionalnog okvira koji garantuje sigurnost građana? Pas je domaća životinja, vekovima upućena na čoveka. Čovek ga je stvorio, oblikovao, pripitomio i samim tim preuzeo obavezu staranja. Pas bez vlasnika predstavlja napuštenu odgovornost. Zapravo, u urbanom žargonu izraz „pas lutalica“ ne bi smeo ni da postoji. Druga je stvar što u urbanim sredinama žive i oni koji se nisu odrekli navika iz ruralnog okruženja.
Posebnu težinu problem dobija u blizini škola. Punktovi okupljanja pasa često se nalaze upravo ispred obrazovnih ustanova. Deca prolaze pored čopora, igraju se u njihovoj blizini, ponekad ih maze, ponekad ih se plaše. Psi laju, trče za automobilima, jure bicikliste i motocikliste. Zabeleženi su padovi i povrede. Napadi i ujedi nisu retkost. I među učenicima. I ako nema ujeda – stres je valjda neka povreda. Jer kada posledica izostane, stres ostaje. Strah koji dete oseti ispred škole utiče na osećaj sigurnosti u prostoru koji bi trebalo da bude zaštićen.
Javna rasprava o ovom pitanju često sklizne u ideološku karikaturu. Pojavljuje se teza da je problem u „nedostatku ljubavi prema životinjama“. Ili „u nepripremljenosti ljudi da se adekvatno ponašaju u komunikaciji sa psima“. Pazi bogati, rekao bi poneki gradski čovek. Takav stav ukida racionalnu raspravu. Ljubav prema životinjama spada u domen ličnih afiniteta. Građanski status i pravo na bezbednost ne uslovljavaju se emocionalnim odnosom prema psima. Društvo koje etičku superiornost gradi na demonstrativnom „voljenju“ životinja, a istovremeno relativizuje strah i povrede ljudi, ulazi u opasnu zamenu vrednosti. I opet – karikaturu.
Problem, dakle, nije u postojanju životinja. Problem je u odsustvu uređenog sistema. Evropski gradovi, često navođeni kao primer u drugim oblastima, ovo pitanje rešili su u potpunosti. Putnik u velikim urbanim centrima retko susreće psa bez vlasnika. Ako ga uopšte sretne. Ta činjenica nije posledica slučaja, već politike i kontinuiteta u sprovođenju mera.
U lokalnom kontekstu, najave izgradnje azila godinama kruže kao obećanje. Svako odlaganje produžava stanje pravne i praktične nedorečenosti. Čekanje da se dogodi tragedija predstavlja najskuplji i najneodgovorniji model upravljanja. Društva koja uče iz tuđih iskustava deluju preventivno; društva koja reaguju tek nakon nesreće plaćaju cenu u povredama, strahu i nepoverenju.
Pitanje pasa lutalica tako postaje pitanje granica javne tolerancije. Da li je građanin dužan da razvija „taktike“ kretanja kroz sopstveni grad? Da li treba da prilagođava dnevne navike izbegavanju čopora? Javni prostor pripada ljudima i uređuje se u skladu sa ljudskom bezbednošću, uz human tretman životinja. Ta ravnoteža podrazumeva institucionalnu odgovornost, a ne privatnu snalažljivost.
Problem dodatno usložnjava tišina. Povrede se često prećutkuju. Roditeljske reakcije ostaju fragmentarne. Ozbiljne, argumentovane inicijative sa masovnom podrškom izostaju. U takvom ambijentu odgovornost se razvodnjava, a stanje postaje normalizovano.
Ova tema zahteva jasno razdvajanje emocije i politike. Human odnos prema životinjama i zaštita bezbednosti učenika nisu suprotstavljeni ciljevi. Oni pripadaju istom civilizacijskom standardu. Grad koji brine o psima istovremeno brine i o svojim građanima i o deci. Grad koji prepušta pse ulici, prepušta slučaju i svoje najmlađe.
Pitanje koje ostaje daleko je od retoričkog. Ono glasi: da li će se sistem organizovati pre nego što se dogodi nepovratan, tragičan događaj? Odgovor na to pitanje odrediće kako odnos prema životinjama, tako i nivo poštovanja sopstvenih građana. Naročito dece.
Milan Stanković