Рад са децом нас јако пуно инспирише, ево, укратко, једне сеансе са дечаком (8) који се плаши „чудовишта“ :
Чујем неко се овде плаши?
Да, плаши се моја десна рука.
Како се она зове? Хајде да јој дамо име?
Пошто је она храбра нека се зове Храбрица.
Чега се она плаши?
Плаши се да је не виде чудовишта, и онда се крије.
Каква су та чудовишта? Шта могу да јој ураде?
Опасна су и могу да је поједу и онда се она крије и бежи.
Каква су та чудовишта , које су боје ?
Имају плаве очи, црвени нос, зелене уши, жута уста, љубичасту косу, розе руке и нарандзасте ноге.
Хоћемо ли да га нацртамо ?
(црта чудовиште)
Како се зове?
Лоракс.
Хајде да му се обратимо. Лораксе зашто те се плаше? Какав си ти?
Ја сам срећан, а они су несрећни, ја сам деци пријатељ, живим на планини Демол, и тамо је дивно и срећно.
Сада када смо га угледали видели смо да није страшан и постао је пријатељ деци и Храбрици.
Хајде да доцртамо руку која се плашила поред Лоракса.
Црта своју руку и каже „Чича мича готова је прича“.
Страх се може превазићи једино суочавањем и излагањем, никако потискивањем и избегавањем. То је нормална појава, део људске природе и пролазан је. Суочавање са страхом је израз храбрости, зато је дете своју руку назвало Храбрица.
Тамара Митровић
психолог-психотерапеут