Ослањајући се на вишедеценијско искуство у раду, у разговору за „Политику” психолог Биљана Лајовић, каже да „нека деца још од вртића постају машине за показивање квалитета родитељства, а није квалитет кад родитељи уместо да се посвете емоционалном и социјалном развоју деце, пажњу посвећују квазипостигнућу”. Како илуструје, хронично очекивање врхунских резултата је као да на стаклени стуб стављате терет под којим стуб на крају пуца, а тако и деца пуцају. Истраживања потврђују да се половина свих менталних поремећаја јавља пре 14. године, што значи још у основној школи, три четвртине менталних поремећаја јавља се до 24. године, дакле док млади још студирају.
„Јасно је зашто. Деца и млади су рањива група. Још нису сазрели, пред њих се постављају огромни захтеви а изостаје емотивна подршка породице. У том раскораку настаје ментални проблем, не мора нужно да буде болест. Некад је проблем с менталним здрављем лакмус папир који показује да нешто у породичној динамици није у реду. На пример, не пласира се систем вредности заснован на раду, труду, постигнућу него – да имаш петице. То је само врста притиска”, сматра Лајовићева.
Увек се, каже, сети, кад је радила у школи као психолог, како мајка док оставља дете на тестирању с врата му каже: „Води рачуна да нас све не обрукаш.” „Та за мене толико страшна формулација некада је била реткост, једна у генерацији. Данас имплицитно родитељи очекују и када о детету говоре истичу да је оно одличан ђак, да има све петице, да иде на клавир, виолину, енглески, спорт, рецимо, тенис, а тренира га неко ко зна Новака Ђоковића. Или наглашавају да дете иде на тренинге иако немају, него су позајмили паре за то. Значи, очекује се врхунски резултат, а притисак на дете је ненормалан”, дочарава Лајовићева.
Деца и млади, сугерише она, значајно више треба да учествују у активностима које нису такмичарске него су сарадничке, као што су некада били извиђачи или млади горани, где се развија хуманост, пријатељство, повезаност с природом…
„Претеран такмичарски дух код деце развија осећање несигурности па и понашања која нису на листи моралних, на пример лажу. Ако се не осећају добро у својој кожи, онда је проблем с менталним здрављем очекиван. У адолесценцији кризе могу да буду врло драматичне, праћене и уласком у наркоманију”, објашњава Лајовићева.
У школи, која је после породице други фактор социјализације, развојне тешкоће могу постати очигледне. Школа је одлично место за пружање подршке деци, али проблеми менталног здравља у школи могу и да се погоршају. У школском окружењу евидентан је пораст најдрастичнијих облика насиља међу вршњацима, али и над наставницима. Систем покушава да заузда насиље изменама прописа, новим процедурама али нема механизма који би ову пошаст искоренио.
„Насилно окружење прво подстиче несигурност, подстиче страх и подстиче проблеме са менталним здрављем. Чим су те три ствари тако снажне, немате добру подлогу него имате врло лошу основу за развој деце. Морали бисмо прво да више комуницирамо једни с другима, али искрено и аутентично. Значи, ако имам проблем, да то и кажем. Не смемо да ћутимо, а јалово је причање без деловања. Ако се проблем одраслима пријави а одрасли ништа не предузму, онда деца и млади одустају од тога да било шта пријаве. Ћуте и трпе, што је поуздани пут у проблеме с менталним здрављем”, истиче Лајовићева.
Држава би, напомиње наша саговорница, морала да обезбеди да адекватна подршка буде доступна свима, да буду добро увезани образовање, здравство и социјална заштита, да се проблем не игнорише и не пребацује већ да постоји стварна помоћ.
„Што је тешко да се ова три система увежу, да се појачају службе, да свака школа има психолога и педагога, да сваки дом здравља има развојно саветовалиште, што значи и психијатра у примарној здравственој заштити, а да центри за социјални рад буду додатна подршка тако да ко има проблем зна коме да се обрати, јер у суштини превенција је закон”, истиче Лајовићева.
Извор: Политика