Da li su detetu u Srbiji data sva prava ili su mu pak oduzeta i ona osnovna? Da li je biti dete danas lako, jer ti svi ugađaju i nalaziš se na tronu društva ili je dete danas samo, izgubljeno, svakog dana u opasnosti?
Posle niza događaja koji su ove godine potresali javnost, ne možemo a da se ne zapitamo o položaju koji ima dete u našem društvu. Od početka godine deca su stradala u požaru, ostavljena sama. Deca su davljena, držana zatočena godinama, ubijana, kako od ruku svojih roditelja, tako i od ruku školskih drugara. Sve to dešavalo se u poslednjih nekoliko meseci, dok mi, sve vreme, govorimo o tome kako su deci data prevelika prava.
Takođe, tekst koji je naš portal nedavno objavio na naizgled nevažnu temu učešća dece u donošenju porodične odluke o destinaciji za odmor, kroz komentare je ogolio upravo ovu marginalizovanu poziciju deteta u porodici.
Psiholog Brankica Stanojević kaže da je položaj deteta u našem društvu teško opisati jednom opštom konstatacijom.
“Načelno, na najvišem nivou, naša država potpisnica je i priznaje sve savremene međunarodne akte koji određuju prava deteta i kroz svoju zakonsku regulativu ih primenjuje. Međutim, u praksi sa samom primenom ne ide baš sasvim lako.” – kaže Stanojević koja se psihološkim radom s decom bavi 30 godina.
Ona dodaje da je deci iz siromašnih porodica, iz patrijarhalnih sredina kao i onoj koja žive u nerazvijenijim delovima zemlje znatno teže.
“To se najogoljenije vidi kod dece sa smetnjama u razvoju. Recimo, nepostojanje razvojnih savetovališta u manjim i siromašnijim sredinama direktni je pokazatelj problema u ovoj oblasti. Dete iz velikog grada (gde su dostupne specijalizovane institucije i stručnjaci) čiji roditelji imaju dobre ekonomske prihode (mogu da plate odgovarajuća pedagoška sredstva ili privatne specijaliste), obrazovani su i imaju savremena shvatanja (informisani su o tome kako mogu da pomognu detetu i spremni su da to urade) ima daleko veće mogućnosti da mu se pruži odgovarajuća podrška od deteta iz seoske sredine u ekonomski nerazvijenom području čiji roditelji treba da imaju velika materijalna sredstva, vreme i pristup informacijama (npr. kome tipu specijalista da se obrate) da bi došli do stručnjaka koji su udaljeni i po stotinak kilometara. U tom smislu na globalnom društvenom nivou još uvek nije dovoljno urađeno u pogledu ravnopravnog pristupa dobrobiti svoj deci niti sva deca imaju jednak društveni status.” – objašnjava Brankica Stanojević koja je i stručni saradnik u osnovnoj školi i spoljni saradnik Ministarstva prosvete.
Sredina, naravno, nije jedini faktor, kazala je ona. Veliku ulogu igra i porodična struktura, karakteristike ličnosti samih roditelja, stepen razvijenosti njihovih roditeljskih kompetencija, individualni sistem vrednosti, stepen obrazovanja, emocionalnu stabilnost i mentalno zdravlje.
Da li su granice koje deci postavljamo previše “labave”
– Zapravo jedna od bitnijih funkcija roditelja jeste da nauče decu šta je dozvoljeno i šta se može i sme a šta nije dozvoljeno u ponašanju. Granice i pravila u ponašanju daju detetu osećaj sigurnosti i izvesnosti pa samim time i osećaj samopouzdanja. Dete bez dovoljno jasno usvojenih granica je nesigurno, uznemireno i u stalnoj potrebi da ih pronalizi i testira. – kazala je naša sagovornica i objasnila da proces postavljanja granica kreće od prvih dečjih dana.
U procesu vaspitanja dve krajnosti su opasne po mentalni razvoj dece
– Jedna je grubo, nefleksibilno i autoritarno nametanje pravila deci koje ne uzima u obzir njihove specifičnosti i razvojne potrebe već se vezuje za rigidan roditeljski stav da nešto treba da bude tako bez izuzetka. Druga je krajnje permisivan roditeljski stav da je sve dozvoljeno i da detetu ne treba postavljati nikakva pravila jer će ga to isfrustrirati ili mu izazvati stres. Ovaj stav često proizilazi iz shvatanja roditelja da je njihova uloga da usrećuju dete koje mora stalno da se oseća lepo i zadovoljno. Budući da nametanje granica podrazumeva jedan oblik frustriranja nekih detetovih potreba, roditelji osećaju grižu savesti kada to rade i doživljavaju sebe kao loše roditelje ako njihovo dete makar i na kratko pokaže nezadovoljstvo.” – objasnila je Stanojević i dodala da njeno iskustvo pokazuje da ovaj permisivni roditeljski stil jeste u porastu.
Ona veruje da je on nastao kao reakcija na autoritaran sistem vrednosti vezan za tradicionalne patrijarhalne zajednice.
– Ali je taj permisivni stil otišao malo dalje nego što bi trebalo i postao neka vrsta banalizacije demokratičnog pristupa koja najviše štete nanosi samoj deci. Veliki broj problema u ponašanju kod dece proizilazi iz ove dve krajnosti u vaspitanju dece, autoritarne i permisivne. – kaže naša sagovornica.
Da li deca treba da učestvuju u donošenju odluka koje se tiču porodice?
Na naše pitanje da li deca treba da imaju pravo glasa u donošenju porodičnih odluka poput izbora destinacije za odmor, naravno u okvirima mogućnosti koje ima porodica, Brankica Stanojević veruje da treba. Ona kaže da je uključivanje dece u proces donošenja odluka u porodici izuzetno važno i ima veliku vaspitnu funkciju.
– Učešće dece u jednom ovakvom porodičnom dešavanju bez obzira na veličinu ili značaj teme o kojoj se odlučuje vrlo je bitno za razvoj socijalnih veština i socijalne inteligencije deteta. Dete na taj način dobija priliku da razvija različite svoje sposobnosti: da učestvuje u grupnoj diskusiji, da strpljivo sasluša druge i njihove argumente, da formuliše i obrazloži svoje potrebe i zahteve, da razvije empatiju, da debatuje i zastupa svoje stavove, da shvati šta je to kompromis i da nauči da ga primenjuje, da racionalno procenjuje vrednost iznetih argumenta, da se konstruktivno suoči sa odbijanjem i neprihvatanjem svojih stavova, da razume da je donošenje odluke proces i da nauči kako se odluka donosi na osnovu argumenata i promišljanja a ne impulsivno, … Sve ove veštine predstavljaju okosnicu za kasniji napredak i uspešnost deteta u socijalnom i profesionalnom smislu i omogućavaju mu da stekne iskustvo koje će mu dobro doći u mnogim životnim situacijama. – kazala je naša sagovornica.
Kako objašnjava, uključivanje deteta u donošenje porodičnih odluka ima značaj i za emocionalni razvoj u smislu da razvija dečji osećaj prihvatanja i uvažavanja i jača samopouzdanje deteta.
– Stav “neće valjda dete da mi određuje šta ću da radim” grubo je uprošćavanje i banalizovanje čitave situacije. Učešće deteta u donošenju odluke ne podrazumeva da se njegov predlog automatski i jedino prihvata. To je prilika da se detetu pokaže da je i njegovo mišljenje uzeto u razmatranje i da je i ono na taj način bitno, da ima prava da iznese svoj stav ili želju, da ima mogućnost da je argumentuje ali da će konačna odluka biti ona koja je naracionalnija i koja u najvećoj meri zadovoljava potrebe svih članova porodice. – kazala je Stanojević.
Nasilje nad decom i nasilje koje vrše deca
Deca su kao najbespomoćniji i najslabiji delovi društva uvek prva na udaru različitih psihosocijalno problematičnih dešavanja, kaže Stanojević.
– Čak i kada su sama u ulozi počinitelja uglavnom se naknadno pokaže da su ta deca prethodno bila u ulozi žrtve. I ovde su u pitanju mnogostruki faktori. Svedoci smo porasta društvene patologije, stepen stresogenosti svakodnevnog života je takođe u porastu, mentalne bolesti beleže skok. Za očekivati je da će se sve to negativno odražavati na decu i da će ona biti u prvim redovima onih koji će pojačano trpeti posledice svega ovoga. Ako već to znamo trebalo bi da se postavimo proaktivno i idemo u susret dešavanjima u vidu amortizovanja i smanjenja ovih faktora rizika. Kako to nije uvek jednostavno postići na društvenom nivou bilo bi potrebno organizovanje institucionalnih oblika planske pomoći i savetodavnog rada sa decom, roditeljima i čitavim porodicama. – objasnila je naša sagovornica.
Ona podseća i na to da stručnjaka koji se bave dobrobitima dece ima simptomatično malo i spadaju u najlošije plaćene profesionalne kategorije.
– Mi postavljamo decu kao najveću vrednost, ali intenzivno štedimo na psiholozima, pedagozima, defektolozima, vaspitačima, nastavnicima i ostalim akterima dečjeg razvoja. – zaključuje psiholog Brankica Stanojević.