Деца у пубертет улазе све раније. И, као да то није само по себи довољно, дигиталне технологије све раније улазе у њихове животе, чинећи их компликованијим, а у неким ситуацијама чак и веома тешким. Вибер групе, Snapchat, Инстаграм и остале друштвене мреже отварају пут ка вршњачком насиљу које уме да буде много болније чак и од физичког.
Формирање групица и „вођа“ у тим групама није новост, али је интензитет којим се стигматизују они који групи нису блиски – већи него икад.
Другим речима, период предпубертета је оно време када родитељи треба да отворе очи, да не претерују са саветима и да што више слушају. Некад су се деветогодишњаци играли кликерима и прескакли ластиш, али сада сазревају раније, што отвара врата бројним изазовима који родитеље, најчешће, дочекају неспремне.
Како да реагују када им се дете пожали да се другари према њему понашају лоше? Како да знају шта је вршњачко насиље, а шта су “дечја посла”? Да ли да се умешају или да стоје по страни? Одговоре на ова питања тешко нам је да дамо сами себи, јер је готово немогуће бити објективан.
Зато, на ову тему, разговарамо с Невеном Ловринчевић, клиничким психологом и ауторком више приручника за родитеље.
Већ у узрасту од девет или десет година деца могу доживети врло болне ситуације, у којима бивају изопштени, па чак и малтретирани од стране друге деце која су им до јуче били другари. Зашто се ове ствари дешавају? Какве су то промене у том узрасту?
У поменутом узрасту долази до значајних промена у друштвеном животу деце: формирају се сложенији односи са вршњацима, пријатељства постају чвршћа, посебно са децом истог пола, али се јављају и отпори и одбојност према некоме са ким су можда до тада били блиски. Утицај вршњачке групе постаје снажнији него до тада, а тај тренд се наставља и постаје доминантнији уласком у пубертет. Поред тога нека деца овог узраста већ постају свеснија и осетљива у вези са телесним променама које почињу да се јављају у предпубертетском периоду, а нека још нису развила ту врсту осетљивости.
Како родитељи могу направити разлику између ситуације у којој треба дете да пусте да проблеме решава само, а када би требало да се укључе?
Улога родитеља се у овом периоду усложњава: са једне стране нам је јасно да за дете вршњачка група постаје све значајнија и препознајемо неке сопствене нове лимите, али са друге имамо снажну потребу да дете заштитимо од неких утицаја, поготово оних који му изазивају узнемиреност и тугу. Најважније што можемо урадити јесте да будемо у контакту са дететом, да слушамо, пружамо подршку и разумевање.
Дете ћемо охрабрити онда када процењујемо да ће само изаћи на крај са неком ситуацијом, а пружићемо јасну подршку и заштиту у ситуацијама када проценимо да то не може самостално да реши. Које ће ситуације дете само решити а када ћемо се активније укључити у великој мери зависи од озбиљности ситуације, али и од особености детета. Нека деца су резилијентнија и самопоузданија, а нека сензитивнија. Свакако ћемо своју реакцију прилагодити индивидуалним потребама детета.
Ако смо, на пример, приметили да наше дете добија увреде, да му се ругају или желе да га повреде, шта можемо учинити?
Прво ћемо саслушати дете и показати разумевање за дететову тугу и узнемиреност. Ако се ради о томе да је дошло до прекида неког дотадашњег пријатељства, поразговараћемо са дететом о томе. Родитељи некада бурно реагују на раскиде дечјих пријатељстава са идејом да се ради о вршњачком насиљу. Међутим, то није случај увек.
Ако неко ко се до јуче с вашим дететом дружио сада то више не жели и то саопшти на начин како то деца понекад кажу „Нисам ти више другарица” или “Ниси ми више другарица” … иако звучи повређујуће, то није насиље. У таквим случајевима поред тога што ћемо утешити дете које је тужно указаћемо на то да сигурно има других другара са којима се боље слаже, са којима има слична интересовања и подстаћи ћемо дете да, иако болно, можда и привремено одбацивање од стране вршњака – прихвати.
Међутим, ако дете наговара другу децу да се са неким не друже, вређа, оговара, руга се… то јесте насиље. У свим васпитно-образовним установама постоји обавеза поступања и реаговања у таквим случајевима и то јесу ситуације у које ће се одрасли: васпитачи, наставници и родитељи укључити. Ако је реч о спорадичним увредама где неће бити неке посебне интервенције, добро је да свом детету укажемо да је детету које некога вређа најважније да изазове реакцију и да види да је код жртве изазвало узнемиреност. То значи да је постигло циљ. Зато подстакните дете да се удаљи од некога ко га је увредио, или без коментара или да се супротстави коментаром којим ће се одбранити („То је ружно понашање!“.) Уколико осећа потребу добро је да дете увек усмеримо на то да се у ситуацији када се осећа угрожено може обратити одраслој особи у коју има поверења: вама, васпитачици или наставнику.
Никако не бих саветовала да родитељ изрази неповерење у дететову интерпретацију нити исмевање осећања, омаловажавање или минимизирање. “Увек претерујеш…” “Не верујем да је баш тако било…” “Превише си осетљива…” “Мораш да очврснеш…” Ништа од овога не помаже вашем детету.
Колико се родитељи смеју и могу мешати у пријатељства своје деце и да ли постоје ситуације у којима им морамо бранити дружење са поједином децом за коју нам се учини да на њих лоше утичу?
Упознајте пријатеље своје деце. Учите их да и сами препознају које су то ситуације у којима се са њима налазе, а које могу бити неповољне. Важније од забрана јесте развој дететове критичности у односу на различита понашања када се оно само учи да препозна које су то ситуације, па и вршњаци од којих је боље држати се подалеко. Имајмо на уму да је дете на прагу пубертета и да ће утицај вршњака и време које проводи са њима бити све веће. Тада је неупоредиво боље ако смо са дететом изградили однос поверења и постепено довели до тога да је границе које смо установили дете усвојило и у стању је да их се (углавном) придржава. Али не због тога што има страх од казне или претеране контроле, већ зато што нам верује и зна да има подршку.
Адолесценти су увек били и биће мајстори да нађу начина да избегну забране и контроле, а однос поверења ће за разлику од забрана бити увек добра подлога за превазилажења свих изазова пред којима се налази, заједно са вама као подршком.