Za početak ove školske godine IK Eduka pripremila je i objavila novi udžbenik iz predmeta psihologija, namenjen učenicima drugog razreda gimnazije i drugog i trećeg razreda područja rada ekonomija, pravo i administracija. Predmet psihologija, ako se na pravi način predstavi đacima, može biti od veoma velike važnosti ne samo za njihovo, opšte i stručno, obrazovanje nego i za način na koji posmatraju i sopstvenu ličnost i svet oko sebe.
Psihologija je, dakle, mnogo više od predmeta. A ovaj udžbenik, mnogo više od običnog udžbenika. U razgovoru sa Oliverom Toškovićem, docentom Filozofskog fakulteta i jednim od autora, otkrivamo da je udžbenik pisan tako da kompletno gradivo predstavi kroz primere iz svakodnevnog života, odnosno s namerom da se zahtevno, kompleksno gradivo približi stvarnom životnom iskustvu – bilo da je ono karakteristično za uzrast kome je namenjen, bilo da na to ukazuje interdisciplinarno. Korelacijski, integrativno, uspostavljena je sadržajna veza sa drugim školskim predmetima, i posebno sa umetnošću, koja po prirodi stvari, to iskustvo integriše i sugestivno predstavlja.
Pored dr Olivera Toškovića, na knjizi su radili i doc. dr Zorana Jolić, prof. dr Ana Altaras i doc. dr Zoran Pavlović.
Šta je predstavljalo najveći izazov u pisanju udžbenika psihologije namenjenog adolescentima?
To je kao da me pitate koji mi je omiljeni film, pesma ili knjiga. Kad vas to neko pita, padne vam na pamet bar 10 naslova, i teško se odlučujete da izdvojite jedan. Tako je i sa izazovima, jer ih je zaista bilo više.
Svakako je prvi izazov predstavljao stari program za predmet Psihologija. Mi smo osetili potrebu da pišemo novi udžbenik, sa novim saznanjima, što nužno odstupa od tog programa. Osim toga, stupio je na snagu novi program, koji umnogome otvara takve mogućnosti. S tim u vezi je i savremeni metodičko-didaktički pristup, koji pre svega akcentuje aktivnu ulogu učenika u saznajnom procesu.
Drugi važan izazov je bio balans između obima i preciznosti objašnjenja – kako objasniti neku važnu pojavu, a zapravo je ne prikazati u njenoj celosti. Svako poglavlje koje smo pisali predstavlja jedan ili više kurseva na studijama, odnosno mi nekoliko knjiga predstavimo u nekoliko stranica. Morate napisati nešto tačno, ali dobar deo činjenica sakriti tako da se ne oseti da one nedostaju. Da li smo i koliko uspeli da se izborimo sa ovim izazovom, najbolje će osetiti kolege koje budu predavale po udžbeniku i učenici koji će iz njega učiti.
Treća prepreka je bio pokušaj da se gradivo približi učenicima i svakodnevnom životu, a da ipak ponudi neka nova znanja i pojmove koji učenicima nisu bili do sada poznati. Ja sa studija pamtim priču profesora Ivića da je on kasno u školi shvatio da je čudna biljka sa časova biologije zvana Taraxacum zapravo isti onaj maslačak koji je brao svakog dana na putu do te škole. Da bismo prevazišli ovako razdvajanje gradiva od iskustva, u svakoj lekciji se nalazi veliki broj primera iz svakodnevnog života, sa kojima se učenici i njihovi prijatelji, i roditelji sreću.
Gradivo je vezivano za muziku, film, slikarstvo, književnost, druge predmete u školi, sport, društvena zbivanja, svakodnevni život… Primera iz kulture ima mnogo, a ideja je bila da učenici mogu da povežu gradivo sa nečim što im je blisko. Pored vezivanja za njihova iskustva, ideja je da ih ovakvi primeri pobude da sami povezuju psihologiju sa pomenutim oblastima, da istražuju muziku i film, da čitaju i prate nešto što deluje kao da je izvan škole, a zapravo je važan deo obrazovanja i vaspitanja.
Kako je udžbenik koncipiran?
Udžbenik je koncipiran tako da prati školski program i usklađen je sa ishodima učenja psihologije u srednjoj školi. Takođe, on prati oblasti koje se uče na studijama psihologije i predstavlja jedan savremeni pregled oblasti psihologije.
Detaljnije, svako poglavlje je koncipirano tako da ima uvodnu priču, koja će učenicima najaviti, kroz neki primer iz života, šta ih očekuje u tom poglavlju. Tu priču će moći da prate kroz celo poglavlje i da je pomoću novih pojmova koje će učiti u tom poglavlju bolje razumeju. Dalje, važni pojmovi su izvučeni na margine i tu su definisani. U svakoj lekciji postoje zanimljivosti, posebno obeležene, kao i pitanja i zadaci za vežbanje. U udžbeniku se nalazi veliki broj sadržaja koje učenici mogu sami tražiti po internetu, uz QR kodove, kako bi mogli direktno preko telefona da otvaraju stranice.
Šesnaestogodišnjaci su deca koja su i sama u veoma osetljivom periodu života, pa kako onda pristupiti da im, kroz lekcije iz psihologije, neke stvari koje su ih možda zabrinjavale ili o kojima nisu znali dovoljno, postanu jasnije? (ovde je zapravo pitanje kakav ste vi pristup imali u pisanju udžbenika da biste ga učinili zanimljivim, a ujedno ispratili i nastavni plan i program)
Zanimljivosti su uvek deo učenja. Ako neko napravi učenje dosadnim, to nije učenje. Naravno da se učenici razlikuju po svojim interesovanjima i da neće svima biti podjednako zanimljive sve oblasti nauke, pa ni sve oblasti unutar psihologije. Ali kao što je matematika, suprotno uverenjima većine učenika, u potpunosti vezana za naš svakodnevni život i krajnje praktična oblast, tek je psihologija vezana za život svakoga od nas.
Kao što svaki zidar računa tangens ugla pokušavajući da namesti krov, naravno nesvestan da to radi, tako i svako od nas opaža, pamti, razmišlja, oseća, ima želje… Kada tako posmatrate stvari, otvara vam se veliki prostor da gotovo bilo koju oblast nekome približite i samim tim je učinite bar delimično zanimljivom.
Većina šesnaestogodišnjaka je osetila toplotu ili bol, čudila se kako neke stvari neobično ili pogrešno vidi ili čuje, osetila potrebu za dodirom voljene osobe, zaljubila se bar jednom, poželela da ode nekud, da nešto uradi, družila se, pamtila i razmišljala o svom dosadašnjem i budućem životu, pitala se zašto je neko depresivan ili ima halucinacije… Ako čujete pesmu od koje se naježite, probudite se uz osećaj da ne možete da se pomerite, mesečarite, sanjate neobične snove, učini vam se da ste nešto već videli, sigurno ste se zapitali zašto se to dešava i šta je to. Teško je učiniti takve stvari nezanimljivim, ako znamo da nam se događaju svakog dana. Dakle, vezivanje za svakodnevni život je polazna osnova da nešto postane zanimljivo.
Druga ideja je bila da udžbenik napunimo primerima koji su sami po sebi zanimljivi, primerima koje ljudi pretražuju po internetu, zanimaju se za njih i da te primere vežemo za gradivo psihologije.
Treći način je bio povezivanje gradiva sa kulturom i umetnošću, naročito popularnom kulturom. Pri tome smo pazili da povezivanje bude sa onim delom popularne kulture koji se uglavnom smatra umetničkim i koji je imao neki uticaj na potonji razvoj umetnosti i kulture.
Kao četvrto, kroz čitav udžbenik učenike podstičemo da razmišljaju, istražuju, otkrivaju, čitaju, razgovaraju između sebe, diskutuju i argumentuju. Sve ovo čini mi se naš udžbenik čini donekle drugačijim, a čim je nešto malo drugačije, mora biti zanimljivo.
Na koji način dobar udžbenik iz psihologije može pomoći đacima da razumeju neke emocije, međuljudske odnose i načine ponašanja koje ranije možda nisu razumeli i koja je tu uloga nastavnika?
Udžbenik je samo početna tačka, kao azbuka za čitanje ili prva jutarnja kafa za ostatak dana. Mi smo se potrudili da sve što smo pisali povežemo sa onim što učenici doživljavaju, što ih okružuje i što im je poznato, dodajući ponešto manje poznato u nadi da će ih to pokrenuti da dalje istražuju i otkrivaju svet oko sebe, ali i sebe same. Primeri i opisi fenomena će im pomoći da bolje razumeju šta im se dešava, ali samo ukoliko nastavnici te primere još više prilagode svakom malom gradu, svakoj školi, svakom razredu a možda i učeniku.
Iza Edukinog udžbenika iz psihologije stoje čak četiri autora. Svako je, zasigurno, dao neki svoj doprinos. Možete li nam ukratko reći nešto o samom radu na udžbeniku i šta ga posebno preporučuje?
Ja mislim da je angažovanje više autora najveće bogatstvo ovog udžbenika. U početku nas je bilo petoro, tako podeljenih da svako piše iz oblasti koju najbolje poznaje. Teško je danas da jedna osoba sama napiše udžbenik za celu jednu nauku, jer se neke oblasti toliko međusobno razlikuju da zahtevaju posebne, uže, specijalističke kompetencije: na primer, ukoliko bi osoba koja se bavi kognitivnom psihologijom prisustvovala naučnoj konferenciji iz kliničke psihologije, teško da bi mnogo toga razumela. Ljudi obično pomisle da je sve to psihologija i mi zaista poznajemo neke osnovne pojmove iz naše nauke, ali mnogo novih saznanja i finesa znamo iz svoje i srodnih oblasti. Zbog toga je odabir onoga šta će činiti lekcije, kako ćemo to prikazati i opisati, pripao autorima koji poznaju svoje oblasti. Svako je pisao one delove psihologije koje najbolje poznaje, a zatim smo svi čitali sve i komentarisali, sugerisali jedni drugima i sl. Funkcionisali smo kao dobar bend: Džeger piše tekst, Ričards muziku, a pesma pripada Rolingstonsima.
Na kraju, pitanje koje nema mnogo veze sa samim udžbenikom, ali će sigurno interesovati sve nastavnike: Kako pristupiti srednjoškolcima i probuditi motivaciju za rad u današnjem digitalnom dobu kada je ipak mnogo dece koja su i prepuštena sama sebi i digitalnom svetu? I kako održati disciplinu i red na času? (ovde tražimo odgovor, savet psihologa nastavnicima koji imaju problem sa disciplinom na času i motivacijom za rad)
Treba ih samo slušati i to što čujemo pretvarati u čas. Kao što pesnik sluša svet oko sebe i to pretvara u stihove, mi kao nastavnici moramo osluškivati našu publiku, njihove želje i potrebe i sa time povezivati pojmove koje nudi nauka. Bez toga, naučni pojmovi će biti samo prazne fraze. U tom smeru, mislim da je jako važno da nove stvari koje se pojavljuju ne osuđujemo, nego da ih koristimo i da baš pomoću njih objašnjavamo naučne pojmove.
Digitalno doba nije ništa veći šok od pojave radija ili televizije. Ono upravo i pruža puno mogućnosti za obrazovanje, može učiniti znanje dostupnijim svim učenicima i tako povećati jednakost u obrazovanju.
Isto tako, ne treba bežati od tema koje učenike okružuju, naročito ne danas, ma koliko neugodne bile, jer će učenici do raznih informacija doći preko interneta pre nego u školi. Na primer, o legalizaciji marihuane ne treba ćutati pred učenicima, ne treba izbegavati tu temu, već se informisati, diskutovati sa njima. Treba im jasno naznačiti prednosti i mane takve odluke, opasnosti koje sa sobom nosi. Treba pričati o aktuelnim problemima u društvu, o vakcinaciji, na primer, zašto je važna, čemu služi, otkud pojava antivakcinacionog pokreta i koje su štete od takvog i sličnih pokreta. Važno je da učenici osete razlike između naučnih i pseudonaučnih tvrdnji i argumenata, jer će oni biti generacije koje će morati da glasaju i donose neke od pomenutih odluka. A kako će ih doneti ako ih škola, makar delimično, nije pripremila za to?