Ево шта кажу родитељи, стручњаци, али и сама деца о програмима васпитања и образовања у српским вртићима
Истиче да су и у неким много развијенијим земљама вртићке групе велике, и да то не би требало да буде препрека за квалитетан рад.
Kада превазиђете оне бриге око уписа детета, па онда муке приликом привикавања – одвајања, роњења суза, дилема – да ли и колико пелена, резервне одеће спаковати, да ли је дете јело, спавало, можда преплакало пола дана…долазе нове бриге и питања.
Ако занемаре то што у државним вртићима нема папира, убруса, чаша (јер тај вишегодишњи проблем је готово нерешив), родитељи са којима смо разговарали очекују да има довољно столова да сва деца могу да седну, а да не клече и пишу на столицама, да редовно излазе напоље и не проводе време у четири зида од девет до пет, да се њихови таленти подстичу, а не спутавају у пренатрпаним групама.
Многи родитељи кажу да би желели и да се више пажње посвети њиховом детету и да у групи не буде 40 деце, пошто у тако великим групама, васпитачи могу само да пазе да се деца не повреде и буду безбедна, а мање да се баве развијањем њихових способности и вештина…
А шта стручњаци кажу…Kолико су те жеље реалне, колико наши васпитачи ефикасно и квалитетно раде, колико су услови у вртићима задовољавајући, али и шта је то што би децу требало научити пре поласка у школу. ВЕЛИKЕ ГРУПЕ НИСУ ПРОБЛЕМ
Тања Ранковић, специјалисткиња за област образовања канцеларије УНИЦЕФ-а у Србији истиче да Србија није у неком великом заостатку у односу на свет и да када је реч о предшколском систему имамо вишедеценијску традицију.
”Оно у чему смо другачији је то што имамо интегрисани систем предшколских установа, имате и васпитаче и медицинске раднике, стручне сараднике. Многе земље теже томе“.
Kао највећи проблем истиче недовољан број објеката, или пак празне вртиће.
”Мрежа установа која је била оптимална претходних деценија се није ширила, тако да и даље имате локалне самоуправе где има пуно вртића, али деца нису укључена. Зато ће новим пројектом Министарства просвете и Завода за унапређење васпитања и образовања у обданишта бити укључени малишани од три до пет година и то они из руралних средина, сиромашнији”, каже за МОНДО Ранковић.
Она објашњава да иако су деца из сиромашних породица по закону те осетљиве групе и имају предност приликом уписа, у стварности систем ипак предност даје запосленим родитељима.
Психолог Милена Јеротијевић је за МОНДО појаснила шта је то квалитетан рад са децом у вртићима. “Васпитач треба да зна савремену педагогију, да зна развој детета, да упоравља групом и да зна да планира активности, да подстиче децу да учествују у томе, у складу са узрастом, наравно. Морате да пратите шта се дешава у групи, да се не држите строго плана и томе прилагођавате игру”, каже Јеротијевић. “Неки се правдају лошим условима рада, великим бројем група. То нема никакве везе, то је само оправдање за оне који неће да раде”, каже резигнирано психолог.
“На локалном нивоу се гледа да се изађе у сусрет запосленима, зато је ситуација таква. Ми имамо нормативе, мало више од 20 деце. У урбаним срединама је велики број деце, у малим срединама опет много мало.. Нема истог решења за све”, каже Ранковић и додаје да величине група нису од пресудног значаја за квалитетан рад са децом.
Недостатак дидактичких средстава у појединим вртићима објашњава материјалним могућностима локалних самоуправа, у чијој је то надлежности.
Са њом се слаже и Сандра Бацковић, из Завода за унапређење васпитања и образовања и једна од сарадница на на новом пројекту Министарства просвете и завода који је тренутно у пилот фази.
Истиче да су и у неким много развијенијим земљама вртићке групе велике, и да то не би требало да буде препрека за квалитетан рад.
”Слична је ситуација и у другим земљама, али они имају веће објекте, веће просторије у којима бораве, па раде са децом у групама. Ми смо и то узели у обзир приликом израде документа о предшколском образовању и васпитању”, каже за МОНДО Бацковић и додаје:
“Велики део новца у школству иде на градњу објеката, реновирање постојећих, промена намене. На томе се ради. Знате и вртиће је тешко одржавати, стално треба улагати. Треба много новца”. НИKАKО ПИСАЊЕ И ЧИТАЊЕ…САМО ИГРА, ИГРА
Обе саговорнице мисле да су васпитачи у Србији апсолутно квалификовани, али да би требало да се модернизује систем рада.
”Професионалац у савременим свету је тај који чини окосницу васпитно образовног развоја деце у том узрасту. Васпитачи би требало стално да се унапређују. Игра би требало да буде основ и да се све учи кроз игру. Такође, важно је пратити интересовање деце… знате, да подржимо те мале истраживаче. Дете све схвата као игру, па је самим тим и добро вођена игра највећа иновација”, објаснила је Ранковић и посебно истакла да је оно што посебно треба избегавати – школаризација вртића.
Лидија Вујачић, декан Учитељског факултета у Ријеци нам је на практичном примеру показала како би требало да васпитачи деци приближе писмо. ”Оно што је дозвољено је да се детету дају одштампана слова, да их оно препозна, склопи речи и разуме ту игру. То је суштина, али никако да васпитач учи дете да пише и чита, јер он заиста није квалификован за то. То је посао учитеља”, рекла је за МОНДО Лидија.
”Вртић није школа и стога не треба форсирати децу и терати их да уче по школском систему. Такође, није пожељно ту децу вртићког, па ни предшколског узраста, учити да пишу и читају. Васпитач треба да ради ствари које ће детету олакшати да чита и пише.”
Сандра Бацковић наглашава да је проблем у тумачењу термина “рана писменост” , па отуда дилеме, посебно међу родитељима.
То почиње са шест месеци. Дете учи шта је линија. Погрешно је тумачити да је дете узело оловку и написало слово и реч. Рано описмењаване је много тога, између осталог и процес који се спроводи у вртичима да би дете дошло до тог слова и речи. Јача се капицитет детета да препозна значај речи, сама комуникација деце. Циљ није да научли да пише, већ и да зна зашто му је то корисно”, нагласила је Бацковић.
Она не пориче да се у појединим вртићима у Србији уче слова, и то објашњава тиме што не постоји могућност да се на све вртиће у свим општинама примени једноличан образац, као ни на свако дете које је индивидуа за себе.
“Нека деца имају потребу да науче слова већ са четири, пет. Не можемо да кажемо тачка – не можете детету у предшколском да покажете слова. Ако дете има потребу…Свако дете је јединствено и не можемо применити неке обрасце на њих и њихов развој“, каже Бацковић.
А ШТА KАЖУ ДЕЦА….
Ипак у пракси ствари нису баш такве.
У недавном истраживању које је изнето у књизи проф. Драгане Павловић Бренеселовић “Где станује квалитет: истраживање са децом праксе дечјег вртића”, а у ком су учествовали петогодишњаци из вртића, показало се да се самосталност и индивидуалност деце не негује у довољној мери.
Одговоре на питања су давали малишани, и искрено, онако како само они знају, дали своје виђење вртића и васпитача.
Према речима деце, постоје важније активности од игре, а то су учење и редовне животне активности – игра се прекида и дозвољава само када су друге активности завршене, васпитачице су “главне”, а боравак напољу се често условљава – ако су деца заслужила.
Оно што је истраживање такође показало је да се предшколске установе школаризују и да су деца већ у том узрасту истренирана да када се учи мора да се мирно седи, ћути и слуша.
То најбоље илуструју одговори деце. Ево како о учењу говоре две петогодишње девојчице:
Где не волиш да будеш у вртићу?
– На тепиху.
Зашто не на тепиху?
– Зато што ми је досадно.
Шта се ради на тепиху?
– Ту сви морамо да седимо и да причамо о природи, о цвећу, о животињама, о бумбару, о свему.
Оно што је пракса у готово свим нашим вртићима је да су ПРАВИЛА најважнија, па онда и поједињи родитељи и деца схватају обданишта као добро место да се деца науче послушности и војничкој дисциплини.
Ево шта каже петогодишњак о томе:
– Рећи ћу му да учи у вртићу и да га мама упише.
Шта би то он учио у вртићу?
– Па учио би ствари које није знао.
Је л можеш да ми набројиш које су то ствари?
– Те ствари су правила вртића.
А која су то правила вртића?
– Правила вртића су да деца слушају васпитачице.
Из овог одговора видимо да су васпитачи ти који одређују правила, кажњавају, воде игру…деца углавном морају да их слушају и врло мало им се допушта да изразе креативност, знатижељу, радозналост. Ево шта је рекло још једно дете које је било учесник истраживања:
Kо одлучује у вртићу о томе шта ћете радити?
– Васпитачица.
Kада одлучује?
– Увек.
Са киме још одлучује?
– Само она и са другом васпитачицом.
О чему ти одлучујеш овде у вртићу?
– Ништа не одлучујем.
————
Kада ово прочитамо, а знамо да је првих пет година кључно за развој деце, када само загребемо по предшколским програмима других земаља…јасно је да децу треба да пустимо да буду деца – радознали, врцави, без стега… и код куће и у вртићу.
Наравно, свака прича има и другу страну. Подсетите се шта је о родитељима имала да каже једна васпитачица:
Kakav diletantizam. Nigde u svetu nisu ovako masovne grupe. A one iz svojih kancelarija i fotelja nemaju realan uvid uvid u situaciju. Receno im je sta davpricaju i one se toga drze.
Samo laik može reći da broj dece u grupi ne utiče na kvalitet rada! Predhodnih 7 godina nikad nisam imala manje od 32 dece u grupi-pucala sam po svim šavovima da bih postigla sve, ove godine imam normativ 24 dece u mlađoj grupi iako dvoje imaju dodatnu podršku meni je banja, mogu kvalitetno da radim posao a da ne dolazi do sagorevanja.
Stvari se sve vise banalizuju a vaspitac se stavlja u sve goru poziciju.Broj dece nije presudan za kvalitetan rad,kao ni materijal kojeg nikada nije ni bilo u nekoj vecojj meri,ali isto tako sa manjim brojem dece je lakse ispostovati individualne zahteve pojedinaca.Takodje niko ne spominje broj dece sa posebnim potrebama u grupi i rad sa njima. Od vaspitaca se ocekuje previse,mora biti clan sto vise timova i redovno ucestvovati u istim.Po mom misljenju na to odlazi mnogo energije i vremena.Najbitnije je da imate dokaz u vidu pisanog zapisa i obaveznu fotografiju.Sve bi to bilo lepo da se time ne manipulise,pa onda vecina montira decu za slikanje jer ako malo razmislite nemoguce je imati i kontrolu nad grupom,i obezbediti dve/tri radne grupe,recimo likovno i ostati cistih ruku pa jos sve vreme slikati,od pocetka do kraja aktivnosti.Vise niko ne vrednuje vreme koje vaspitac provodi sa decom a koje nije zabelezeno.
Isto tako pre niste imali decu od 3 godine koja nose pampers pa morate i time da se bavite a da ne spominjem decu od 4/5 godina koja ne prepoznaju svoje stvari a o samostalnosti da ne govorim.To vise nikome nije bitno.
Posao vaspitaca je jako odgovoran ali ujedno i jedan od najlepsih poslova.Sistem nas polako uvlaci i oblikuje sve nas i decu i odrasle u jedan odredjeni sablon.
Iskreno mislim da je u danasnjem vremenu izuzetno tesko biti dobar vaspitac.
Svaka rec vam je tacna. Radim u vrticu i imamo po 30 dece. Deca od 3 god sa pelenama,flasicama,nosu videla nisu do 2.5 god a o wc solji da ne pricam. Ne prepoznaju trenerku,majice,svoju jaknu….
Naravno da sam glavna kad mi naguraju 32 dece i ne daj Boze dodje do povrede razapnu nas kako im se hoce. Ja cu da im odredim igre i sta sve mogu jer samo ja i niko od ovih koji su ovo pisali odgovaram i nosim na ledjima 32 zivota. Kad budu postovali normativ mogu da biraju igre koje zele a i ja cu im se posvetiti maksimalno. Nijedan vaspitac nema super moci da se svakom detetu posveti jednostavno je fizicki nemoguce. Upoznata sam i sa radom od 20 upisanih i sada sa 32…nebo i zemlja
Citajuci komentare, vidim koliko je dobro sto vrticka grupa mog deteta ima 10-oro dece o kojima se brinu 2 vaspitaca.
Samo 1 pitanje : Mogu li vaspitaci/ ce da poruce psiholozima sta treba da rade ? ( Ne mogu, a i da mogu, ne bi ih poslusali) E, pa, sto bi onda vaspitaci/ce slusali psihologe ? Imam jos pitanja, ali za sada, ovoliko. Ende.
Kao sto kaze moja mama,inace prosvetni radnik u penziji(18godina u penziji,otisla sa 55 godina zivota I punim radnim stazom),otkada su u skolstvo usli pedagozi I psiholozi,sve je krenulo nizbrdo.
Mama Vam je apsolutno u pravu!