Пре неколико месеци приметила сам да је моје дете опседнуто слагањем лего коцки. Тада је имао можда око 3,5 године. Слагао је невероватно симетричне и сложене облике за његов узраст и остајала сам искрено одушевљена сваки пут кад би ми донео неки свој нови „рад“.
Не знајући како да то усмерим и подстакнем, у једном од разговора са нашом сарадницом, педагогом Снежаном Голић, потражила сам њен савет. Прва ствар коју ми је рекла била је – не одушевљавај се превише! Била сам помало изненађена.
Па како да се не одушевим? Он то очекује, то га радује и подстиче! То му је најдража награда за труд.
Али, управо ту и јесте грешка. Претерујући са наградама, биле оне материјалне или у облику вашег одушевљења дететовим постигнућем, скрећете пажњу са онога што би требало да буде циљ, а то је радост због постигнутог циља.
На примеру мог сина, он је уживао, истински уживао у слагању коцки и прављењу облика. Мој задатак био је да то дискретно подржим, али не у тој мери да моје одушевљење постане награда.
У чему је проблем са наградама?
На ово питање на сличан начин одговорила је и Сунчица Јовановић, наша сарадница и психолог:
„Награђивање пожељног понашања је добро познат систем учења, устаљивања одређених навика и побољшање успешности.
Авај, систем награда и казни повећава спољашњу мотивацију за одређено понашање – учење у школи, такмичење у спорту, рад на радном месту. Радим нешто за оцену, за плату, јер ћу добити таблет, јер идем на море, јер имам бонус.
И тада, уколико нема унутрашње мотивације (задовољство које произилази из саме радње), спољашње награде никада неће бити саме себи довољне и увек ће их бити мале из угла детета или особе.
Такође, ако је дете на пример већ мотивисано (као што је био мој син за слагање сложених облика), додатна мотивација престимулише и онда сама радња престаје да буде циљ и почиње да буде досадна обавеза.
Не награђујте петице у школи, не обећавајте море и друге ствари за одличан успех јер тиме не преносите вредности које желите (радне навике, вредност образовања, итд…) него поткупљујете дете, а оцене су саме по себи награда или казна и то треба да је довољно.
Истраживања показују да се превеликим стимулисањем смањује уживање у самој активности.
Парадоксално, то се десило и студијама психологије преласком на болоњски систем. Превеликим стимулисањем бодовима за присуством, за експерименте, за колоквијуме, за семинарске, за усмене писмене испите, студентима је опала мотивација да сами истражују и више од онога што градиво тражи. На пример, да се баве животима великих истраживача и да повезују градиво. Превелика оптерећеност кратким наградама – бодовима, скренула је суштину и онда студирање прелази у одрађивање иако постоји унутрашња мотивација и жеља за самим градивом без додатних стимулација.
Зато, награду примењујте само у краткорочним и појединачним случајевима, када она не ремети суштину, и обратите пажњу шта то дугорочно желите да научите некога и да пренесете некоме.“
А. Цвјетић