Pre nekoliko meseci primetila sam da je moje dete opsednuto slaganjem lego kocki. Tada je imao možda oko 3,5 godine. Slagao je neverovatno simetrične i složene oblike za njegov uzrast i ostajala sam iskreno oduševljena svaki put kad bi mi doneo neki svoj novi „rad“.
Ne znajući kako da to usmerim i podstaknem, u jednom od razgovora sa našom saradnicom, pedagogom Snežanom Golić, potražila sam njen savet. Prva stvar koju mi je rekla bila je – ne oduševljavaj se previše! Bila sam pomalo iznenađena.
Pa kako da se ne oduševim? On to očekuje, to ga raduje i podstiče! To mu je najdraža nagrada za trud.
Ali, upravo tu i jeste greška. Preterujući sa nagradama, bile one materijalne ili u obliku vašeg oduševljenja detetovim postignućem, skrećete pažnju sa onoga što bi trebalo da bude cilj, a to je radost zbog postignutog cilja.
Na primeru mog sina, on je uživao, istinski uživao u slaganju kocki i pravljenju oblika. Moj zadatak bio je da to diskretno podržim, ali ne u toj meri da moje oduševljenje postane nagrada.
U čemu je problem sa nagradama?
Na ovo pitanje na sličan način odgovorila je i Sunčica Jovanović, naša saradnica i psiholog:
„Nagrađivanje poželjnog ponašanja je dobro poznat sistem učenja, ustaljivanja određenih navika i poboljšanje uspešnosti.
Avaj, sistem nagrada i kazni povećava spoljašnju motivaciju za određeno ponašanje – učenje u školi, takmičenje u sportu, rad na radnom mestu. Radim nešto za ocenu, za platu, jer ću dobiti tablet, jer idem na more, jer imam bonus.
I tada, ukoliko nema unutrašnje motivacije (zadovoljstvo koje proizilazi iz same radnje), spoljašnje nagrade nikada neće biti same sebi dovoljne i uvek će ih biti male iz ugla deteta ili osobe.
Takođe, ako je dete na primer već motivisano (kao što je bio moj sin za slaganje složenih oblika), dodatna motivacija prestimuliše i onda sama radnja prestaje da bude cilj i počinje da bude dosadna obaveza.
Ne nagrađujte petice u školi, ne obećavajte more i druge stvari za odličan uspeh jer time ne prenosite vrednosti koje želite (radne navike, vrednost obrazovanja, itd…) nego potkupljujete dete, a ocene su same po sebi nagrada ili kazna i to treba da je dovoljno.
Istraživanja pokazuju da se prevelikim stimulisanjem smanjuje uživanje u samoj aktivnosti.
Paradoksalno, to se desilo i studijama psihologije prelaskom na bolonjski sistem. Prevelikim stimulisanjem bodovima za prisustvom, za eksperimente, za kolokvijume, za seminarske, za usmene pismene ispite, studentima je opala motivacija da sami istražuju i više od onoga što gradivo traži. Na primer, da se bave životima velikih istraživača i da povezuju gradivo. Prevelika opterećenost kratkim nagradama – bodovima, skrenula je suštinu i onda studiranje prelazi u odrađivanje iako postoji unutrašnja motivacija i želja za samim gradivom bez dodatnih stimulacija.
Zato, nagradu primenjujte samo u kratkoročnim i pojedinačnim slučajevima, kada ona ne remeti suštinu, i obratite pažnju šta to dugoročno želite da naučite nekoga i da prenesete nekome.“
A. Cvjetić