Одговор на питање о томе зашто родитељи немају ауторитет врло је једноставан: зато што су га се одрекли. Да ли је то била свесна одлука или није, друго је питање, али једноставност идеје родитељског ауторитета можда ће нам бити јаснија ако погледамо какво устројство влада у природи.
На Земљи постоји између три и тридесет милиона животињских врста. Од тог броја сисара је око 5.000. Ако посматрамо само сисаре, видећемо да сви они, без изузетка, брину о својим младунцима. То је и разумљиво, наравно, и представља инстинктивно понашање које омогућује одржање врсте. Сисари углавном о својим младима брину док они не достигну зрелост. Сличност с људима, свакако у зависности од врсте, постоји у мањој или већој мери. Иако смо на врху еволуционе лествице и иако нас од животиња разликују резоновање и разум, као врста смо ипак, пре свега, део природе. У том смислу, а у вези с питањем родитељског ауторитета којим се бавимо, веома је занимљива следећа чињеница: у животињском свету не постоји врста у којој младунче што није остварило зрелост преузима вођство у односу на родитеља и у којој је оно супериорније од родитеља. Такве врсте нема. Идеје о младунчету тигра које се претећи кези на оца, о младунчету гориле које удара своју неколико пута већу мајку јер му нешто није по вољи или о слончету које иде на челу крда одраслих слонова – терају на смех. Оне су смешне управо зато што су апсурдне и што је тако нешто немогуће.
„Одговор на питање о томе зашто родитељи немају ауторитет врло је једноставан: зато што су га се одрекли.“
Наравно, идеја о поређењу ауторитета у животињском свету и нашој породици неком може изгледати сасвим нелогично или чак и увредљиво. Ипак, када је питање ауторитета у породици тако лоше уређено да ремети њено нормално функционисање и негативно утиче на све чланове породице, није ли време да се запитамо јесмо ли можда све сувише искомпликовали? Нису ли нас силна питања и дилеме око тога ко је, зашто и у којој мери ауторитет одвели на погрешан пут, па смо се изгубили – на своју штету и на штету свог детета? И није ли време да се присетимо тога да је питање ауторитета можда једноставније него што нам се чини? Па да онда, пре него што почнемо да се бавимо питањем враћања ауторитета, тиме на који ћемо начин то учинити и зашто, прво схватимо како смо ми, родитељи, особе којима ауторитет припада по природном устројству ствари и да нам за то нису потребни ничија сагласност ни одобрење, па ни они нашег малишана. Такође је важно да то тако и доживљавамо.
„Идеје о младунчету тигра које се претећи кези на оца, о младунчету гориле које удара своју неколико пута већу мајку јер му нешто није по вољи или о слончету које иде на челу крда одраслих слонова – терају на смех.“
Кад постанемо свесни чињенице да је цела идеја о детету као неком ко доноси одлуке и од кога стрепимо, не знајући како да задобијемо ауторитет, у суштини апсурдна, неке одлуке вероватно ће нам лакше пасти и све ће нам постати јасније…
Родитељи који имају тешкоће у успостављању ауторитета у односу на дете могу се поделити у две основне групе.
То су:
1. Родитељи који не мисле да имају било какав проблем и (или) сматрају да је питање ауторитета без значаја. Они најчешће уживају у свом малом „диктатору“. Недостатак сопственог ауторитета објашњавају тиме да им је то небитно („Ја сам са својим дететом пријатељ и ми смо равноправни“), или тиме да не желе детету да наметну свој ауторитет („Не желим да фрустрирам своје дете“) или дететовим посебним особинама („Он је таква личност. Тачно зна шта хоће и не смирује се док то не добије“, „Прави је бик, у подзнаку стрелац“).
2. Родитељи који нису задовољни недостатком свог ауторитета и желе то да промене.
Они су често свесни тога да проблем који имају оптерећује не само њих саме већ и дете. Обично за собом имају неуспешне покушаје враћања ауторитета неефикасним методама (викањем, уценама, разговорима, убеђивањем, батинама итд.), које додатно нарушавају поверење, а проблем ауторитета не решавају. При томе није реткост да је и однос између самих родитеља нарушен због постојећих тешкоћа. Такви родитељи понекад (сасвим погрешно!) верују да је ситуација у којој се налазе махом тешка њима, али да је дете таквом ситуацијом задовољно и да „добија оно што хоће“.
„Када је питање ауторитета у породици тако лоше уређено да ремети њено нормално функционисање и негативно утиче на све чланове породице, није ли време да се запитамо јесмо ли можда све сувише искомпликовали?“
Родитељи који припадају првој групи сматрају да немају никакав проблем у односу на дететово и сопствено понашање
Ко је газда у вашој кући
Петогодишњи Матија донео је одлуку да га више неће чувати жена која је то дотад радила, а родитељи су га у томе потпуно подржали, без икаквог удубљивања у проблем, сматрајући да он такву одлуку може донети, то јест да је компетентан за тако нешто.
Тринаестогодишња Сања сама одлучује о томе када ће се вратити из вечерњег провода. То што она често долази кући после поноћи и што се понекад не зна где проводи време родитељи не доживљавају као проблем јер сматрају да о томе Сања треба сама да одлучује
Објашњавати родитељима попут Матијиних или Сањиних како то што раде није добра идеја и због чега то није добро јесте губљење времена јер су они углавном задовољни и собом и својим дететом. Једном речју, они немају утисак да било шта треба да промене. Управо код таквог типа родитеља можете видети како су спремни да жустро и страствено бране свој „педагошки“ приступ, уз многобројна и сложена објашњења, а да им при том заказује најједноставије здраворазумско резоновање. Када се у социјалном или (и) емоционалном развоју њиховог детета појаве проблеми, често праћени поремећајима понашања, такви родитељи најчешће су склони да или и даље негирају постојање проблема, затварајући пред њим очи, или да кривце траже на некој другој страни (другови, васпитачица, школа, економска криза, професори, морална криза, баке и деке итд.), не препознајући свој удео у настанку проблема.
Родитељи из прве групе веома су често заведени веровањем у „једнакост“ с дететом. Наравно да је прича о једнакости замка која је само увијена у обланде истих права, поштовања, пријатељства итд. Да ли ваш петогодишњак ујутру седа у аутомобил и одлази на посао, иде у продавницу или можда плаћа рачуне? Тек када то буде радио, што ће моћи кад одрасте и достигне физичку, емоционалну и социјалну зрелост, уз материјалну независност, онда ће моћи и да запосли некога; а тек када некога запосли, моћи ће и да донесе одлуку о томе да та особа више неће радити за њега. Наравно да би било сасвим примерено да Матијини родитељи размотре ситуацију у којој Матија није задовољан особом која га чува, да пажљиво испитају све околности (евентуално неподударање дадиљиних вредности и правила са својим, Матијину тугу због тога што они раде и не проводе много времена с њим, дететов темперамент, особине личности и темперамент дадиље и томе слично) и да после тога донесу одлуку. Супротно томе, искарикиран однос једнакости, у којем се петогодишњаку омогућује да доноси непримерене одлуке, представља све – само не једнакост и поштовање дечјих права.
„Родитељи су често заведени веровањем у „једнакост“ с дететом. Наравно да је прича о једнакости замка која је само увијена у обланде истих права, поштовања, пријатељства итд. „
Дакле, родитељи немају ауторитет искључиво зато што су га се, свесно или несвесно, сами одрекли.
Родитељима који нису задовољни поделом моћи у породици свакако ће лакнути када увиде да родитељски ауторитет јесте нешто на шта они имају право, али и што је њихова обавеза, те да постоје ефикасни начини на које могу (поново) да стекну ауторитет.
(Одломак из књиге „Ко је газда у вашој кући“ Невене Ловринчевић, Креативни центар)