Људи данас осећају велики притисак да је одлазак на море нужан, чак и када не могу то да приуште, посебно ако имају децу, каже за Инсајдер психолошкиња Весна Ђукић. Саговорница Инсајдера истиче да одлазак на море, иако за то немамо финансијских могућности, може проузроковати велики стрес. С тим у вези је, додаје Ђукић, питање колико тај одмор заправо може да прија.
“Море само по себи знамо сви да прија, да је лековито. Али, има ту још доста фактора који могу да допринесу да се не осећамо океј – или што нисмо уопште отишли на море или што одемо по сваку цену”, наводи она.
Каже да питање одласка на море има и историјску подлогу у нашем народу, зато што је Србија земља која је сиромашна.
“У периоду када сви нисмо имали били смо солидарни. Али данас, када се догодио радикални капитализам, сви бежимо од тога да смо случајно сиромашни, односно да немамо у неком тренутку себи да приуштимо. Тога се стидимо и избегавамо да нам се догоди да не одемо на море, чак можда не ни толико што је то наша потреба, него што ће други видети да нисмо отишли”, истиче Ђукић.
Према њеним речима, тај стандард показује да “желимо да припадамо вишем сталежу, да се на Инстаграму види да смо били на одмору и да се осећамо као део привилеговане групе”.
На питање колико је море заправо важно са психолошке стране, па какво год оно било, Ђукић одговара да зависи од тога шта мору приписујемо.
“Да ли осећамо да ће нам дати инстант срећу, да ли је у питању територијална срећа… Ту се ради о делу среће на чекању, када себи кажемо да ћемо целе године радити да бисмо имали та два годишња одмора. Што се мене тиче, то је један од најпроблематичнијих делова, зато нас у том случају меље свакодневица, проводимо време на телефону, непрестано смо ужурбани… Зато смо смислили да ће све стати ако одемо на море и да ћемо тамо бити срећни, а уколико не одемо онда је то велики проблем”, каже Ђукић.
„Море није магично решење за све оно што смо му приписали“
У питању је, додаје она, психолошки терет који сами себи постављамо.
“Ми толико ирационалних уверења препишемо том мору да нам оно представља више терет и проблем него реалан одмор. Мислим да је статистика да око 35 одсто људи у нашој држави нема могућност да иде на море. Шта ћемо са тим?”, истиче психолошкиња.
Сматра да је постоји могућност да се изолујемо од посла, стреса и направимо неку врсту излета у природу, те да се повежемо са децом на дубљем нивоу.
“Јер ако одемо на море на начин да нам све удара по џепу, онда је питање колико ћемо се одморити. Море није магично решење за све оно што смо му ми приписали”, указује Ђукић.
На питање зашто се тако лако упоређујемо са другима, Ђукић одговара:
“Ово је за нас еволутивни изазов, уопште друштвене мреже и поређење са толиким бројем људи. Некада смо се поредили са својим комшијама, колегама на послу, а сада са толиким људима… Наш мозак се суштински још није изградио довољно, а вероватно хоће временом, да се од тога одбрани и превазиђе тако нешто. Заправо, гледајући друштвене мреже и људе које и не познајемо а који се хвале фотографијама са одмора и пијуцкају коктеле на плажи, инстант поверујемо да су они срећни и да је њихов живот леп. А то уопште не мора бити тако, често и није. А да бисмо то објаснили нашој деци, морамо најпре да објаснимо себи…” – каже психолошкиња Весна Ђукић.
Истиче да су код нас управо друштвене мреже и то што оне представљају специфичан проблем јер смо ми учени да бринемо о томе шта ће да каже комшија или рођак.
”А са појавом Инстаграма су се све те комшије којима треба да се покажемо у најбољем светлу мултиплицирале и ми смо оптерећени тиме и не умемо да формирамо одбрану и кажемо ’шта нас брига за то шта ће неко да каже’ и ’зашто би мене интересовало то што неко други иде на море, то не одузима ништа од моје среће’”, упозорава Ђукић.
Каже да су родитељи понекад и под притиском тинејџера који, опет, осећају притисак због чињенице да њихови вршњаци путују. Тада треба покушати с њима договорити начине да проведу време на леп начин и пронађу забаву, да ли одласком на село, на неки краћи викенд или планирањем неких других активности.
На питање да ли мозак одмара више уколико променимо окружење и да ли таква врста промене битна, Ђукић одговара потврдно.
“Што више промена и што мање статичности и присуства на телефону је један велики савет кога би требало да се придржавамо, чак и када нас мрзи. Напослетку, окрет и природа јесу наша базична потреба и природа лечи. Не мора то бити не знам која дестинација или море, али природа је апсолутно препорука у сваком смислу”, закључује Ђукић.
Извор: Инсајдер, Зелена учионица