Kako će dete razmišljati, delovati, kako će se ponašati, osećati, percipirati okolinu, doživljavati ljude, na sve navedeno veliki uticaj ima roditelj. Povezanost i podrška roditelja detetu je veoma važna, i roditelj, pre svega majka odgovorna je za to da li će se dete osećati sigurno, i da li će kao odrastao čovek biti samopouzdano i sigurno, ili će prema ljudima graditi nesiguran odnos.
Deca koja su obasipana pažnjom i ljubavlju, moguće je da će u nekom trenutku biti razmažena, dok će kao odrasli možda biti u određenoj meri i sputani jer su navikli da uvek neko drugi brine o njima, ali će u velikoj meri prema okolini graditi odnos poverenja. Nepoverenje se javlja kod one dece koja su bila uskraćena za roditeljsku pažnju, ili je nije bilo u dovoljnoj meri.
Svakako ne treba generalizovati, ali uglavnom ovakve tvrdnje i jesu tačne.
Postavlja se pitanje kako se deca koja nemaju dobru komunikaciju ponašaju u školi, da li su skloni delikventnom ponašanju, da li dobro uče, i koliko je suštinski njima potrebna podrška i pomoć.
Radmila Vulić Bojović, psihološkinja i porodična psihoterapeutkinja objašnjava da su korektivna iskustva moguća, i da takvoj deci treba pomoći, bilo da to čini roditelj, škola, okruženje, potrebna je povezanost roditelja, okoline, ali i po potrebi da se uključi i nadležna ustanova, kao što je savetovalište, recimo.
Savet svim roditeljima je da pomognu svojoj deci tako što će biti tu i kontrolisati dečiji rad
– Kao terapeut verujem u korektivna iskustva. Sigurno vezana deca, koja imaju osećaj da je neko usmeren na njihove potrebe, ukoliko im je posvećena pažnja, to su deca koja negde razvijaju pozitivan odnos prema ostalima, prema vršnjacima, autoritetima, prema svetu. Deca koja su nesigurno vezana, koja ne znaju šta da očekuju koja ne dobijaju adekvatnu reakciju roditelja, ona razvijaju bazično nepoverenje, koje pokazuju na razne načine. Oni se povlače, ponašaju se ekstremno kako bi privukla pažnju. Tu je potrebna terapijska intervencija na neki način kako bi došlo do adekvatnog povezivanja. Korektivna iskustva su moguća i može se na tome raditi, vrlo je važno znati da niko ne može sam, ni dete, ni roditelj, objasnila je Vulić Bojović na vebinaru Umeće roditeljstva.
Afektivna vezanost, odnosno veza koja se stvara između majke i deteta, takođe i oca i deteta u dobroj meri utiče na to kako će se dete ponašati, kako će ispoljavati svoje emocije, posmatrati svet oko sebe, da li će imati poverenje ili gard, što se sve može oslikati u odnosu sa autoritetima ali i sa vršnjacima u školi.
Nadežda Vlajković, profesorka italijanskog jezika i književnosti, objasnila je da se dešava da zbog obaveza, roditelji ne mogu da isprate decu na adekvatan način.
-S obzirom da radim u seoskoj školi, mi se susrećemo sa problemom komunikacije. To su roditelji koji u sezoni provedu vreme u poljoprivrednim poslovima, pa izostane adekvatna komunikacija. S druge strane i u gradskoj sredini javlja se nedostatak komunikacije, pa nemamo onih 10 minuta da pitamo dete kako je provelo dan u školi, a ne ono samo koju si ocenu dobio.
Nama na ruku idu elektronski dnevnici gde unosimo informacije o tome da li je dete savladalo gradivo, ako ja recimo napišem „dete je savladalo brojeve do 10 koje smo danas obrađivali“, na taj način roditelj dobija neku povratnu informaciju. Koliko to nama bilo naporno, smatram da je dobro, kaže Vlajković.
Kako stručnjaci objašnjavaju, neophodna je komunikacija ne relaciji dete-roditelj- škola. Ukoliko postoji problem treba se javiti stručnjaku, ne treba zaboraviti i razvojna savetovališta koja mogu u velikoj meri pomoći kako detetu tako i roditeljima.
Ivana Anđelković
Izvor: Blicžena