Стручњаци кажу да окружење у коме одрастају и рана изложеност дигиталним медијима изазивају промене у развоју можданих структура и понашања
Прво су дете научили да на мамином мобилном телефону пронађе видео-игрицу, а онда је проговорило прве речи. Уместо плишаног меде, за први рођендан највероватније се обрадовало некој „паметној играчки”, а пре него што је малиша почео да држи нож и виљушку знао је како се претражује „Јутјуб”. Мобилни телефон постао је замена за лопту, игру и вршњаке, али живот с таблетом и смартфоном има своју неурофизиолошку „цену”, а та цена је – поремећај пажње. Чак је и министар просвете Младен Шарчевић поменуо пре неколико дана да пажња ђака у школи траје петнаестак минута и да то и наставницима може да поремети атмосферу на часу.Наиме, најновија истраживања сведоче да пажња савремених малишана износи десет минута, а психолози упозоравају да је школскoj деци пажња у последњој деценији опала за – половину, што коинцидира с масовном употребом паметних телефона. Рођени у потпуно компјутеризованом свету и не знају како је изгледао свет пре интернета, због чега их често називају дигиталним урођеницима.
Др Оливер Видојевић, дечји психијатар са Института за ментално здравље, истиче да је смањење дечје пажње нормална последица чињенице да су малишани од рођења бомбардовани гомилом стимулуса из виртуелног света.
– Окружење у коме одрастају савремена деца потпуно се променило. Пре него што пропричају, они се сусрећу са смартфоном или таблетом, а рана изложеност дигиталним медијима изазива промене у развоју можданих структура, што се потом испољава у понашању. Ми одрасли с компјутером смо се сусрели у двадесетим или тридесетим годинама, када смо били формирани у неуролошком и психолошком смислу, а деца су изложена од рођења. Преко дигиталних играчки они добијају веома интензивну стимулацију која почива на узбуђењу и сталној стимулацији нервног система – објашњава наш саговорник.
– Та гомила стимулуса коју дете добија из виртуелног света озбиљно скреће пажњу с књиге, учења и дешавања у социјалном свету. Требало би подсетити да се људски мозак развијао три милиона година без дигиталне стимулације, а ово је природни експеримент чије ћемо последице тек видети – истиче овај психијатар, који је о изазовима детињства савремених малишана причао на управо завршеном 55. форуму Института за ментално здравље посвећеном дечјој психијатрији.
Др Видојевић додаје да су дигитални апарати цивилизацијска тековина и немогуће је не понудити их детету. С друге стране, родитељи веома рано долазе до закључка да се дете најбрже и најлакше смирује ако му се понуди мобилни телефон или таблет и научи како да пронађе видео-игрицу. Пре појаве паметних телефона, децу је забављао телевизор, а улогу „ТВ ситерке” преузеле су дигиталне играчке.
– Ако је дете у прилици да бира између играчке и мобилног телефона или таблета, никада се неће определити за технолошку играчку. Међутим, многим родитељима је једноставније да купе детету таблет него да с њим седну на под собе и сатима се играју, односно трче с дететом у парку или купе кућног љубимца и сви заједно шетају. Некада су породице имале више деце и она су се међусобно играла, а данас све већи број малишана одраста у једнини – подсећа др Видојевић.
– Да би се два детета сусрела, неопходно је да два пара родитеља ускладе међусобне обавезе. Раније су се деца играла у парку и на њих су пазили старија браћа и сестре. Данас су та старија браћа и сестре на часу пливања, јахања или икебане, а млађа деца се играју мобилним телефоном да би мама имала времена да спреми вечеру за породицу која је на окупу тек у касним вечерњим часовима – објашњава овај дечји психијатар.
Разлог због којег деца веома брзо постају зависна од видео-игрица и мобилних телефона релативно је једноставан – малој деци је важно да једну активност бесконачно понављају, а електронске играчке подилазе тој потреби. Дете може хиљаду пута дневно да игра једну исту игрицу, а сваки пут када „победи” дигитална играчка трепће, светли, испушта звукове и кликће, што снажно окупира сва дечја чула, због чега се пажња деце скраћује. Навикнути на динамичну смену стимулуса и сталне „награде” које добијају по успешно окончаним игрицама, многи малишани тешко се прилагођавају на промене које у њихов живот доноси школа и тешко успевају да држе пажњу током целог школског часа.
– Часови имају потпуну другачију динамику – краће трају, деца не слушају увек оно што их занима, а награду добијају тек када задатак ураде како треба или када мама и тата на крају наставе дођу по њих. Нажалост, пажња није једина жртва претераног дружења с видео-игрицама и мобилним телефоном. Генерално посматрано, дошло је до погоршања и рукописа и језика јер деца све мање пишу, а све више пипкају телефон и пишу у скраћеницама због уштеде простора и броја словних знакова – закључује дечји психијатар Оливер Видојевић.
Аутор: Катарина Ђорђевић
Извор: Политика