Па, шта сте правили децу, кад пре тога нисте прошли адекватне обуке за родитеље!

август 24, 2016

Како, па шта онда да радите?! Па, шта сте правили децу, кад пре тога нисте прошли адекватне обуке за родитеље!
13344500_1127149670683293_5995835607334631249_n
Када сам први пут чула за предлог овог новог закона о физичком кажњавању деце, помислила сам, не удубљујући се превише – коначно један леп закон коме нема шта да се приговори… морам да кажем мами, обрадоваће је то што ће њен стил васпитања добити потврду у законској форми. Дакле, да, ја сам једно од оне деце која никада, понављам НИКАДА, нису добила батине. То је истина, коју могу да потврде сви који познају моје родитеље. Јер…
Довољно је било да неко неупућен, случајно, или неко „упућен“, тобож случајно, пред мојом мамом изнесе опаску о томе како батине ипак… можда… некада… и нису тако лоше… па да за узврат добије бесплатну едукацију у виду опширног предавања о дивљачким методама васпитања, (не)одговорном родитељству, достојанству детета, веку у коме се налази и сл.
За мог тату, некако, ту и није било шта пуно да се филозофира. Он није могао да схвати како некоме уопште може да падне на памет да удари дете. Родитељство се за њега сводило отприлике на – децу чуваш и штитиш од свега и свачега што може и не може да се деси, плачеш заједно са њима кад су тужни и радујеш се кад су срећни, волиш их највише на свету, а све остало су игра и слаткиши.
Е сад, жао ми је, али мораћу да разочарам све оне који су мислили да следи пљување демонизованог др Зорана Миливојевића и згражавање над његовим дивљачким ставовима о примени батина у васпитне сврхе и хваљење пресветле др Невене Чаловске-Херцог и њених присталица професионално едукованих да воле и штите децу више од њихових убогих, неписмених, глупавих родитеља.
Мени се некако ето чини да су и један и други доктор малко омашили суштину. Првог сам годинама радо читала и уважавала, али после његовог детаљног описа на које се све начине смеју физички кажњавати деца, остала ми је кожа и даље најежена, док ме је други, то јест друга (докторка) импресионирала својим ставом да родитељи самим тим што имају дете нису адекватни и да се брину о њему, већ су за то неопходне специјалне обуке, семинари, едукације и сл. – па сад кад јој само видим слику, добијем жељу да чврсто загрлим своје дете и да зарежим.
Јер, ето, не, моји мама и тата нису били ни психолози ни педагози, ни слично (мама трговац, тата аутомеханичар), а, чудно, нису били ни жртве насиља у породици (одрастали су у типичним породицама са пуно деце, батине исто типичне, томсојеровске – нпр. из освете уништиш башту намћорастог комшије, поцепаш тек купљене панталоне, и сл.).
И заиста не знам одакле им тако напредна родитељска схватања. Можда зато што су били млади, или сам ја била неко много добро дете (већ видим маму како се прекорно мршти!), можда зато што су само били обични, нормални људи који су се волели. У сваком случају, природно, није ми никад падало на памет да доводим у питање такав вредносни систем – као да ја, која никад нисам добила батине, уопште могу да размишљам о другачијим моделима васпитања.
У међувремену сам и сама постала родитељ. С обзиром на то да ни мој животни сапутник, такође, никада није добио батине (какав фин свет, да човек не поверује!?!) ми бисмо му сада дошли нешто као „нулта породица“, зачетници најновије генерације људи одгајаних без батина који ће од света направити рај на земљи.
Аха, осим што… хм, па рецимо да истина можда ипак има неколико лица.
Због тога желим да поделим ову причу карактеристичног и поучног наслова са свим оним родитељима који се труде и желе да пруже најбоље могуће васпитање својој деци а нису професионални психолози и педагози.
Зашто је боље да одмах предате своју децу у неку социјалну установу и да прекинете агонију
(Истинита прича са пар преувеличаних детаља)
Прве две године нашег родитељства прошле су у савршеној хармоничној идили. Добро, ако изузмемо прва четири месеца паничног страха док смо чекали испред инкубатора први килограм, први милилитар млека, први самостални удах, први загрљај… јесте било мало стресно…
 
И да, морамо да изузмемо и прву годину интензивних физијатријских везби и којекаквих страхова да ли ће икада моћи самостално да стоји, хода и сл…
И да, заборавила сам, оштећен слух… па и то је, онако… ти слушни апарати, логопеди, тестови, да ли ће моћи да говори, да се нормално развоја… јесте било мало стресно… мислим,… и сад је… Али добро…
Верујте ми, све мимо тога је заиста било хармонична идила! Не заиста, без и мало ироније. Прве две године, имали смо савршено здраву и срећну бебу. Све горе наведено био је пакао који смо носили у закључан у својим главама и душама, али наша беба је свакодневно била срећна и насмејана, весела и живахна, и поред свега, напредна и чак здравија од просека. Водали смо је свуда са собом, ишли смо свакодневно на којекакве терапије и вежбе, ишли смо чак и на озбиљна, далека путовања. Савршено се уклапала у сваки ритам, не скидајући осмех са лица.
Били смо идеална породица са рекламе за стамбене кредите, са дивном, насмејаном, лепо васпитаном малом девојчицом (родитеље би мало требало дорадити у фотошопу, али дете је било савршено).
Међутим, ђаво никада не спава.
Поносно смо прославили и други рођендан. Е сад, сви савремени, едуковани, модерни родитељи наравно врло добро знају шта значи термин “террибле тwос”.
Шта, не знате! Недопустиво! Страшно ко све данас може да буде родитељ…
Хајде, објаснићу укратко, али, после тога под хитно на Гоогле, на додатну едукацију – савремене развојне скале деце од нула до 25 година, – неурологија са развојном психологијом деце, – утицај ране исхране на таленте ваше бебе, – како развити надпросечну интелигенцију код одојчета, и све остало што вам изађе на сличне теме… Па, молим вас, то је елементарно знање!
Укратко, “terrible twos” означава онај период у развоју деце, око друге године, када она вероватно почињу да схватају да постоји слободна воља која људима омогућава да раде оно што им се прохте, без обзира на то шта остали око њих мисле о таквом понашању. Ха, какво откриће за једног двогодишњака коме се мозак развија брзином светлости и има идеје луђе од француских надреалиста!
Јесте, јесте, то је оно ваљање по поду, вриштање, ударање, бламирање по продавницама и прекорни погледи оних срећних савршених родитеља који вас намрштено прате док односите своје урлајуће, млатарајуће дете из парка као џак, преко рамена, на неко мирније место. А затим му у стилу Далај Ламе објашњавате како не може да седне на љуљашку на којој већ седи неко други ко је до мало пре исто тако урлао и сада крвнички гледа сваког ко му се приближи. Па га онда уверавате како потпуно разумете његову фрустрацију и знате да му је тешко па мора да се дере и отима, али да ће у вама увек имати безусловну родитељску љубав и подршку, па ћете заједно некако прегурати ту грозну другу годину.
dete mama
А оно онда обрише сузе, замућени поглед му се разведри, лице му обасја свезнајућа епифанија, ухвати вас својом дечјом рукицом за раме и каже “Извини мамице што сам се неразумно понашао, то је зато што имам чудну фазу у свом развоју, волим те највише на свету и трудићу се да што мање урлам и бацакам се док траје овај тешки период.
Кадар се полако шири, на небу пролеће птица и назире се дуга, а живот поново постаје реклама за стамбене кредите.
Е, јел вам сад јасно, шта је то?
А, шта код вас се није тако завршило?
Чудно…
Па можда сте требали да потражите савет од неког искуснијег.
Ја сам, на пример, после прве такве сцене, наравно, одмах позвала своју свезнајућу маму, родитељски узор и идеал, за савет. Додуше, одговор је био:
– Немам појма, ти се никад ниси тако понашала“.
!?!
Следећи је на реду, логично, био дечји психолог, а у глави се већ рађала Идеја и о посети дечијем неурологу, психијатру, хомеопати, акупунктуристи, чаробњаку…
– Знате нешто није у реду, моје дете је бесно, узнемирено, агресивно, удара, гризе, отима се… а била је до јуче тако дивна!
И, наравно, врло професионалан одговор:
– Па, знате, то су развојне фазе, требало би да прођу до треће године, морате бити стрпљиви И, наравно, пазити да се дете у таквим акцијама не повреди.
– Ахааа… А шта ако не прођу до треће?
– Е па тада је то већ размаженост, а то је већ последица погрешног васпитања. Морате детету постављати јасне границе…
Уследио је врло интересантан период живота када сам откривала ваљда најсофистицираније вештине преговарања.
На пример: – Како натерати дете да уђе у аутомобил, док га обилазе зачуђени пролазници, а оно седи на сред тротоара и детаљно проучава згажени маслачак. Наравно, сваки покушај физичког померања, у оваквом случају прошао би слично као када бисте пантеру покушали голом руком да отмете свежи бифтек.
А, не, не, немојте ни помишљати на ону варијанту – ако не уђеш у ауто, мама иде без тебе.
Монструми!
Па зар не знате да ће то да остави озбиљне последице на дечју психу! За цео живот!! Непоправљиво!!! Поготово код превремено рођене деце која имају проблем са одвајањем од мајке!!!!
Како, па шта онда да радите?! Па, шта сте правили децу, кад пре тога нисте прошли адекватне обуке за родитеље! Овако сада због своје неукости правите будуће фрустриране чланове друштва са ко зна каквим неурозама и још горим психичким последицама!
У осталом, преиспитајте мало своје приоритете. Зар баш стварно морате да уђете одмах у тај ауто. Па како дете да се развија ако му не дате времена да истражује свет око себе. Како то мислите имате заказане термине код физијатра и логопеда? Па, ви морате да знате да тако мало дете нема јасну представу о времену. Уосталом, зашто нисте кренули на време. То се учи још у основној школи…
Него да се вратим на тему.
…Ок, па стварно не треба да буде толико тешко. Како оно беше – љубав, стрпљење, преговарање, јасне границе, пазити да се не повреди… Не звучи, немогуће… ваљда.
Е па сад, како коме. Човек никад не зна шта све може да га задеси.
Да ли сте свесни да и поред свег вашег труда и залагања, увек постоји опасност да у вама, у неком тренутку слабости и поред васколике љубави, посвећености и стрпљења, пробије онај дивљачки, застарели родитељски импулс, па да своје дете које вам се бесно отме из руке и излети на улицу пуну аутомобила испрашите по туру, и то врло талентовано и зналачки и ако вам је први пут и никада пре тога нисте вежбали?
Да, да…
И шта онда?
…Па ништа… потонућете неповратно у блатњави кал у коме су огрезли и сви други дивљаци попут вас који нису успели да иду у корак са савременим токовима у васпитању своје деце.
Вероватно ћете прво запрепашћено гледати у своје дете које се смирило и запрепашћено гледа у вас. Па ћете затим после тог првог чуђења, врло вероватно обоје почети да плачете, па ћете га затим много љубити и мазити и извињавати му се, а оно ће вас гледати са још вечим чуђењем, али сада већ озбиљно уплашено, не због батина, већ због вашег идиотског понашања.
А после… Ех, па питаћете се где је запело, размишљаћете о томе како сте, ето, волели то своје дете више од живота, и како сте се баш трудили да запамтите све савете и да прочитате све чланке о родитељству, али ето, сада је касно, посрнули сте и то је то. Нема више рекламе за стамбени кредит. Сада сте лик из црне хронике под насловом – Мајка монструм.
И, где је запело? Па ево где!
Рећи ћу вам на личном примеру.
Ја сам, рецимо, у једном таквом очају, после сцене отимање-рука-ауто-по туру-плакање-кривица- итд, позвала, наравно, а кога бих, него своју свезнајућу маму, чији сам идеал и узор тако грубо изневерила. Чисто да јој саопштим како сам најгора мајка која је икада светом ходала и да јој се исплачем најстрашније због ужасне судбине свог јадног детета. А онда. Нећете веровати. Добила сам одговор који ме је дотукао.
– Па, добро, чекај сине, то је друго… знаш, и ти си једном као мала излетела пред неки мотор, па сам те ја, исто тако…из страха…”
– Молим!!! Како то мислиш, то је друго!!!
Па ето где је запело!!!
Додуше, јесте да се ја не сећам те сцене са мотором, али ево, сами сте сведоци како су те батине утицале поражавајуће на моју личност, и довеле до тога да и сама постанем мајка монструм! И ко зна какве све још последице имам а да нисам ни свесна. Срећом, па је моје дете још мало. Надам се да ће му наша држава уз помоћ овог новог закона наћи адекватног старатеља, освешћеног, едукованог и пуног разумевања, па ће ваљда успети да исправи све оно што сам ја покварила својом глупошћу и неукошћу. Уосталом, видите да нисам крива ја него моја ужасна мајка.
А ја сам јој се толико дивила.
Мада, требало је да знам, ипак она није била професионално едукована за посао родитеља, а нема ништа горе од аматеризма у тако озбиљним стварима.
Аутор: Јасмина Дотлић
Извор: Освајање тишине

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама