Све чешће слушамо да су деца „неваспитана“ и „тешка“. Родитељи се жале да не знају како да их смире, учитељи да више немају никакав ауторитет, а друштво да се све распада. Иако звучи као претеривање, иза ових реченица крије се озбиљан проблем савременог васпитања.
Данас имамо генерације деце које не знају за границе. Децу која не подносе фрустрацију, која бурно реагују на сваку забрану, која имају тантруме и у кући и у школи. Када добију лошу оцену, не преиспитују себе, нити родитељи њима постављају питање одговорности. Уместо тога, родитељи често крећу у напад на школу и наставника, уверени да је њихово дете неправедно третирано.
Сви знамо родитељске Вибер групе у којима се данима мучно расправља о „претешкој школи“, „некритичним наставницима“ и „застарелом систему“. Није спорно да школа има озбиљне проблеме и да је одавно требало бити реформисана. Међутим, постоји и битна чињеница која се често превиђа – да су наставници данас готово потпуно лишени ауторитета. Некада су, уз родитеље, били кључни фактор социјализације. Данас немају право ни да удаље дете са часа, јер се то доживљава као траума или понижење. И детета, а богами и родитеља.
На тај начин се урушавају и школа и сама идеја ауторитета. А без ауторитета нема структуре, нема граница, нема развоја. Добијамо децу која не знају шта значи хијерархија, која се старијима обраћају грубо, без поштовања, толико бахато да је то једноставно збуњујуће. Но, не могу она бити крива за то, ако их нико није научио пристојности.
Неки родитељи, желећи најбоље за своју децу, а без стварног разумевања како се то постиже, пуштају их да раде шта хоће. Али, одсуство граница не значи одсуство моћи. Напротив, дете у таквом односу остаје без спољашње структуре, али изложено родитељским непредвидивим реакцијама и имплицитним очекивањима. Када нема јасних правила и доследности, дете нема на шта да се ослони, па управо та неуређеност постаје извор страха.
Родитељ који све допушта или стално завршава уместо детета не постаје ауторитет, али остаје снажан емоционални фактор, чије расположење дете мора стално да прати. Тиме му се одузима прилика да учи одговорност, труд и однос према последицама, док истовремено развија осећај несигурности и сталне напетости.
Када су родитељи од раног детињства извор и страха и утехе на недоследан и непредвидив начин – то развија дезорганизовану везаност. Дете у таквим околностима, са родитељима који све контролишу, чине медвеђе услуге, раде ствари уместо њега, али не дозвољавају приватност – истовремено развија две супротне реакције – с једне стране, постаје претерано зависно, с друге стране, жели да побегне од родитеља, јер му је онемогућено да преузме одговорност и да гради самосталност. Резултат је унутрашњи хаос и стални конфликт. Дете има страх од зависности и тешко се учи стрпљењу и истрајности. Уместо да полако ствара и гради, оно често „мало гради, мало руши“, што се касније одражава у односима и у учењу.
Додатно, истраживања стилова родитељства се овде лепо уклапају. Дајана Баумринд показала је да родитељи који свашта дозвољавају и прихватају (пермисивни родитељски стил) деци не дају неопходну структуру. Они често васпитавају децу која касније имају проблеме са самоконтролом и адаптацијом. Њена истраживања су темељ за разумевање зашто нека деца јако тешко подносе фрустрације. Истраживачи Еленор Макоби и Џон Мартин надоградили су овај оквир додавањем још једног стила родитељства (занемарујућег), где је дете потпуно запостављено и препуштено себи. Таква деца из повређености често постају бахата.
Деца воле границе. Она се уз границе развијају, осећају сигурност и граде унутрашњу стабилност. Одсуство граница производи хаос. Овај тренд бахатости и разуларености је последица нарцистичке културе у којој живимо. Културе која поручује – хоћу све, одмах, без труда. Свет ми нешто дугује.
У таквом окружењу расту деца која много траже, а мало улажу. Која не подносе напор, али очекују привилегије. Није случајно што већ у препубертету постају депресивна. Код деце се депресија често испољава као агресивност. Она се тада окреће против родитеља, наставника и света, јер не постоји унутрашњи ослонац, нити ауторитет који би их држао.
Оно што видимо на нивоу породице, прелива се и на друштво. Када нико никоме није ауторитет, када хијерархија не постоји, долазимо до стања у коме свако мисли да може све. А то је анархија у најгорем смислу. Рат свих против свих.
Последице су озбиљне – трајно незадовољство, немогућност да се ужива у било чему, завист, агресија, осећај празнине и бесмисла. Без труда нема задовољства. А без улагања нема смисла.
Деци не треба да се све сервира, а ни да буду пуштена да раде шта хоће. Она не желе такав живот, иако можда понекада изгледа да то траже. Она желе прилику да се потруде, да погреше, да поправе, да расту. Један од најбржих начина да родитељ уништи дете јесте да му све да и/или да га пусти да ради шта хоће.
Аутор: Рената Сенић