Детињство је само по себи чаробно, а успомене које носимо кад одрастемо сигурно су једно од највећих блага које имамо. Ако смо било толико срећни да имамо безбрижно детињство. Марија Јеремић одрасла је у Београду и имала једну срећу коју заправо многа деца имају иако о њој не размишљају. Сваког дана из вртића су њену сестру и њу узимали бака и дека и водили их у дуге шетње. Те шетње остале су урезане у сећање двеју сестара, а као омаж свему што су бака и дека за њих значили, Марија је о тим шетњама написала и књигу која носи назив Јабуке са Калемегдана. Сликовница, збирка прича и споменар – Јабуке са Калемегдана су све то у једној књизи. Фрагменти сећања обликовани су у мале анегдоте, које је домишљато илустровала Марија Поповић.
Када деда дође по Мају и Нену у вртић, оне су посебно радосне. Знају да ће их деда сигурно повести на Калемегдан. Њих троје обилазе каменог лава, макету тврђаве, стари топ, причају о храсту и имели, грицкају јабуке и чоколаду и хране веверице. Унуке деди постављају многа питања, и у разговору с њим размишљају и закључују о свету око себе, али и о свом унутрашњем свету. На крају дана бака их код куће чека са слатким изненађењем ‒ палачинкама.
Јабуке са Калемегдана биће посебно занимљиве предшколцима и читаоцима почетницима, нарочито онима из Београда, који ће лако препознати важна „стајалишта“ на стазама омиљеног парка, па ће са старијима моћи да разговарају о својим запажањима и свему што они сами воле на Калемегдану. А свима онима који тек планирају шетњу Калемегданом може послужити као водич и инспирација, јер се на почетку књиге налази мапа Калемегдана.
Можда бисте рекли да архитекта не може бити и писац, али Марија је ту да вас разувери.
Како је настала ова књига и како је текао пут од идеје до објављивања?
Идеја за књигу дошла је пре шест година. Тада сам записала неколико прича које су ми се непрестано враћале и које нисам желела да заборавим – успомене из детињства, шетње Калемегданом са бабом и дедом, догађаји који су тада били сасвим обични, а данас су ми међу најдрагоценијим сећањима.
Од прве скице па до завршетка књиге прошло је неколико година. У међувремену се много тога променило у мом животу, али су успомене остале једнако живе. Најтежи део био је што деда није дочекао да види готову књигу. Желела сам да му је покажем тек када буде завршена, али нисам стигла. Данас бих волела да сам му показала ону прву, недовршену верзију.
Ова књига ме је научила да не треба чекати да све буде савршено како бисмо поделили нешто важно са људима које волимо, јер време неће да чека нас. Зато је ова књига, између осталог, и својеврсно хвала њему и баби за дивно детињство које су нам даровали.
Уследио је сусрет с Креативним центром, уредницом Машом Томановић и илустраторком Маријом Поповић, које су препознале оно што сам желела да пренесем и помогле да моја идеја постане права књига.
Ова прича ослања се на Ваша сећања из детињства. Док сте писали књигу, које универзалне поруке и вредности сте желели да пренесете данашњим читаоцима?
Иако је радња књиге смештена на Калемегдан и говори о једном конкретном детињству, никада нисам желела да буде само прича о том месту. Желела сам да буде подсетник на то да су најлепше успомене често састављене од сасвим малих тренутака – шетњи, разговора, игре, мириса, обичних ритуала који тек много година касније постану драгоцени.
Верујем да ће неко у њој препознати свој парк, своју улицу, баку или деку, чак и ако никада није био на Калемегдану. Волела бих да децу подстакне да стварају успомене, а одрасле да се сете тренутака из свог детињства и можда их поново проживе са својом децом.
На крају књиге налази се додатак, где читаоци могу да нацртају или допишу неко од својих сећања. Шта Вас је инспирисало да то додате књизи?
Од почетка сам желела да крај књиге истовремено буде и нови почетак. Волела бих да моје успомене подстакну и друге да застану и размисле о својим сећањима на детињство.
Зато постоји простор да дете/читалац нешто нацрта или напише заједно с родитељима, баком или деком. Надам се да ће за неколико деценија управо те странице постати мала породична ризница успомена, баш као што су моје успомене постале ова књига.
Шта су ново донеле књизи илустрације Марије Поповић?
Марија није само илустровала текст, она му је дала још једну димензију. Успела је да ухвати атмосферу детињства, топлину породичних односа и ону посебну чар Калемегдана коју је тешко описати само речима.
Илустрације не само да прате текст већ га обогаћују детаљима које читалац може изнова и изнова да открива. Мислим да ће деца често прво „читати“ слике, а тек онда речи, и то је управо оно због чега су илустрације толико важне за ову књигу.
Шта је Калемегдан представљао Маји, главној јунакињи ове приче, а шта представља Вама данас? Да ли Вас је професија архитекте приближила или удаљила од те слике из детињства и колико су оне комплементарне?
Када сам била дете, Калемегдан је за мене био огромно игралиште пуно тајни. Нисам размишљала о историји, урбанизму или архитектури. Ту смо се пењали на лавове, бројали веверице, трчали до Победника. Сваки одлазак на Калемегдан значио је нову авантуру.
Данас га доживљавам потпуно другачије. Као архитекта видим слојеве историје, начин на који је простор обликован, однос природе и града, детаље које као дете нисам примећивала. Али занимљиво је што се та два погледа не искључују. Напротив, мислим да се допуњују. Професионални поглед ми је помогао да још више ценим тај простор, али дете у мени и даље прво види место успомена.
Шта бисте истакли као највећи утицај и значај бака и дека у одрастању деце?
Мислим да баке и деке имају привилегију да деци поклоне оно што родитељи често не могу – време. Време за шетњу без журбе, за приче које се понављају, за питања на која не постоји прецизан одговор.
Мој деда није правио спектакуларне догађаје. Он је обичне шетње претварао у авантуре. Научио нас је да посматрамо свет, да будемо радознале и да примећујемо мале ствари. Верујем да управо од таквих тренутака настају успомене које остају за цео живот.
Које су књиге утицале на Вас када сте били дете и да ли се тај утицај одразио и на Вашу причу?
Као дете сам много читала. Посебно су ми остале у сећању књиге попут Пет пријатеља Енид Блајтон, Хајдука у Београду Градимира Стојковића, затим серијал о Харију Потеру, али и многе друге које сам позајмљивала из библиотеке (која је била једно од мојих омиљених места). Свака књига ме је на свој начин водила у неки нови свет и развијала љубав према читању.
Не бих рекла да су те књиге директно или свесно утицале на настанак Јабука са Калемегдана. Ова прича је настала из мојих личних успомена и жеље да сачувам једно детињство, један однос између деде и унука и један Београд који памтим. Али сигурно је да све књиге које читамо, посебно у детињству, остављају неки траг. Оне нас уче како приче могу да буде истовремено једноставне, топле и незаборавне, и верујем да је управо та љубав према књижевности, која је почела у библиотеци, била важан део пута који ме је довео до писања сопствене књиге.
Успомене из детињства обележене су посебним осећањима која су везана за конкретне локације. Као архитекта, да ли доживљавате та сећања на другачији начин? Да ли та професија утиче на стварање нових успомена?
Архитектура ме је научила да простор никада није само скуп зграда или стаза. Свако место чувају људи који су ту живели, њихове приче и емоције.
Данас много пажљивије посматрам просторе и свесније стварам успомене. Када негде одем, не памтим само изглед места, већ и како сам се тамо осећала, с ким сам била и шта се догодило. На крају схватимо да места постају важна тек захваљујући људима који су за њих везани. Управо зато је књига Јабуке са Калемегдана много више од приче о једном парку – то је прича о љубави, породици и одрастању.