Већ одавно вести из Министарства просвете читам равнодушно. Ништа више не може да ме изненади. Нема ни трачка нервирања, узвика да ли је могуће, чему ово води, знају ли они шта раде, докле, бре више… Огуглало се. Прегорело. Јер, ми који радимо у школи, такозвани просветни радници, и наше надлежно министарство одавно нисмо партнери. Не чују нас, не виде нас, не разумеју да је наш глас уједно и глас родитеља и деце коју морамо по дужности, моралу и одговорности заступати. Деценијама захтевају покорност и слагање, извршавање свега што падне са врха, ма како бесмислено било и косило се са основним постулатима на којима просвета и образовање треба да почивају.
Зато ме Нацрт измена закона о основама система образовања и васпитања, тзв. ЗОСОВ, није ни изненадио, ни потресао. Није ме зачудила ни чињеница да нико појма није имао у вези са његовом припремом, ни појављивање истог у време годишњих одмора, ни ставке које су освануле, па узбуњују и изједају народ у недостатку других врућих тема. Јер, знамо, све што су планирали, спровешће. Без обзира на став стручне јавности, без осврта на мишљење наставника. Убедиће неупућене како је сваки отпор и свака критика деструкција светле мисли, блокадерска ујдурма, удар на систем, покушај острашћене и преплаћене мањине да стави клипове у точкове и изазове анархију.
И, ето, док сам читала ЗОСОВ, релаксирана у немању наде, неким чудним асоцијативним путевима, сећање ме вратило на епизоду из младости. Мој отац, знојав, у мајици са траговима домаћег мајсторлука, излази из купатила и зове мене и мајку. Доводи нас до славине изнад лавабоа, намешта у строј и каже:
– Слушајте ме добро вас две. Последњи пут мењам гумице (време пре једноручних славина). Дакле, када заврћете воду, лагано.
Затим узима пипу палцем и кажипрстом, демонстрира захват.
– Значи, одврнемо и лагано заврнемо. Чим осетиш први отпор, стајеш. Не заврћеш душмански, како то вас две радите. Нема потребе. Иначе се гумица истроши, па капље и шишти на све стране. Ја ово нећу да радим сваких месец дана. Мислите мало. На крају ће нешто пући.
После лекције тражи од нас да покажемо научено. Прво мајка, па ја. На њену сугестију како су гумице на славинама јефтине, а свака будала зна да их замени, отац одговара да гумице јесу јефтине, али његово време није. Ако госпођа не жели да пази, нека сама узме алат у руке. Ја се не оглашавам. Првих дана заиста пазимо, али време пролази, журба је непрекидна и ко ће се обазирати на нешто тако тривијално и лако заменљиво.
Коме је јасна аналогија, јасна је. Мисли су чудо. Али, мој отац је у праву. Не заврћи душмански, нема потребе, истроши се, на крају пукне. Вода не трпи лошег господара.
Дакле, шта се могло, у светлу оваквих размишљања, прочитати и шта закључити на основу дугогодишњег искуства?
1. Ученици губе изричито право на слободно удруживање у групе и клубове.
Нема самоиницијативног удруживања у секције, дебатне клубове, неформалне иницијативе. Иако за то имају опште уставне и међународне гаранције. Чак и основци баратају Конвенцијом о правима детета.
Остаје им ученички парламент. Чланове овог парламента бира свако одељење уз будно око наставника. Кадрови су проверени. Делатност минорна.
Поставља се питање да ли ученици имају право на оснивање читалачког клуба. Сви се слажемо како деца треба више да читају, говоре, размишљају. Хоће ли то смети у школи, или да, ипак, ову сумњиву делатност оставе за по кући? Јер, на репертоару се могу наћи, рецимо, Нушић, Домановић, Чехов, Орвел. А они из далеке прошлости гађају отровним стрелицама по девијацијама у менталитету које нас и данас држе заробљеним, спутаним и на погрешне путеве склоним.
2. Мањи Савет родитеља.
Без обзира на величину школе, Савет ће имати осам чланова у основној, петнаест у средњој. Осим тога, одузима им се право одлучивања. Убудуће неће разматрати, биће упознати.
Већ дуго су родитељи укључивани у све активности везане за школу. Сећам се једне мајке која је на ивици стрпљења узвикнула: „Морате нешто и сами да одлучите. Још мало, па ћемо вам и распоред писати.“ Она је разумела да одлучити значи имати одговорност. Тражила је школу као институцију која брине о њеном детету стручно и савесно. Такви гласови су се временом изгубили и родитељи су постали кулиса за све одлуке, често несвесни да су на те одлуке наведени, често без храбрости да на погрешно реагују користећи прописане процедуре, често ропћући у себи или по друштвеним мрежама. Међутим, онда су се десили родитељи који неће да слушају, бунџије и тражиоци истине, а школе су, у процепу између надлежних од горе и личне савести, гледале шта их је снашло. Реакција је било разних. Лако је било дисциплиновати непослушни колектив. Родитељи су измицали, па су углавном стављани на режим игнорисања и развлачења. Новим законом су скраћени, нема разматрања, само упознавање. Контрола је преузела иницијативу над сарадњом.
3. Принудни премештај ученика у другу школу без обавезе пристанка школе у коју прелази
У основној школи, која се сматра обавезном, нема могућности искључења за ученика који догура до те казне. Премештај у другу школу је био готово немогућ јер нико неће проблем. Тај проблем каља углед школе. Он показује, тако се сматра, како установа нема ваљане механизме и компетенције у сузбијању понашања које одступа од правила, а најчешће то буде насиље. Целог века се губи из вида једна чињеница. Сва деца су наша деца. Сви су „у систему“. Највиши интерес друштва је да сваког појединца подигне на прави начин. Код нас то не хода. Школе су појединачне јединице, свака се бори за себе, деце је све мање, па се трула јабука баца у туђе двориште. У чије ће убудуће пасти, одлучиваће школска управа. Бојим се само да ни овде неће бити проучени сви повољни васпитни аспекти за дете које се премешта, већ ће нова школа бити изабрана по произвољности и наклоности доносиоца одлуке. Такозване елитне школе ће имати повлашћен статус.
4. Наставници који не држе наставу после писменог упозорења аутоматски губе лиценцу.
Наставници имају право на штрајк тако што држе само часове редовне наставе по пола сата. У прошлости је таквих штрајкова било онолико. Неки су трајали по више месеци. Захтеви су били разни, јавност је чула само онај део који се тиче зарада. Надлежни су тој јавности свесрдно помагали како би то било и једино што ће им остати у ушима, уз пребројавање радних сати, дана одмора и свођења целе просветне заједнице на некомпетентну и незахвалну гомилу. Затим су чекали да се бунт издува, мало обећали, нешто потписали држећи прекрштене прсте иза леђа и то је било то. Учесталост оваквих јалових побуна је постала спрдња за народ.
А онда су синдикати пре три године озбиљно потписали, добили гаранције чвршће од мајке ми, рокове и динамику испуњења. Власт их је схватила сасвим лежерно, затим се заплела се у монетарна и морална разматрања, све је притисла надстрешница, па студентске побуне, наставници се солидарисали и видели у својим ученицима остварење правде, захтевали поштовање закона и рад институција, након чега је све отишло дођавола. Власт се у међувремену прибрала наслањајући се на мотку и батину, поотпуштала оно што је гласно говорило и имало утицаја на опште мирење, а ЗОСОВ тај манир озакоњује.
5. Годишњи одмор за наставнике и ван распуста уколико су били спречени да га у том термину искористе.
Одмах да кажем како је ово шарена лажа. Део који треба да покаже како се мисли на наставнике и њихову добробит.
Наиме, сви знамо да је наставник на одмору у току распуста. То му дође као колективни годишњи одмор. Током школске године, због динамике радова, немогуће је изостати по овом основу. Иако сте, на пример, током распуста били на боловању. Или користили неко друго право на одсуство. Тако ће вам рећи и правна служба у већини школа.
Међутим, суочена са овом неправдом, једна моја колегиница је, после вишемесечног боловања које је захватило и летњи распуст, затражила мишљење надлежног министарства. Добила је одговор како је школа дужна да јој обезбеди право на годишњи одмор.
Дакле, озакоњује се нешто што у закону већ постоји!
6. Смењивост члана Школског одбора само по основу недоласка или непоштовања закона.
Уколико су родитељи незадовољни чланом школског одбора који их заступа, или су незадовољни наставници због тога што је њихов изабраник изгубио интегритет чим је прешао у управљачку сферу, или локална заједница процени како је њихов члан неадекватан за позицију која му је поверена, не могу га сменити. Члан може бити удаљен само због недоласка или незаконитог доношења одлука. Проблем кворума је јасан, али остаје упитно како члан одбора може доносити незаконите одлуке када уз себе има правну службу школе и директора, особе које су задужене за исправно и законско функционисање установе. Можда се мисли на скретање са зацртане идејне линије, непослушност према вишој инстанци која може проценити непослушност одређеног члана као кршење закона. Јер, закони су код нас врло растегљива категорија.
Не знам, само нагађам, не могу да допрем до суштине која би да, по сваку цену, реже и преправља. Иза сваког октроисаног закона стоји намера да се воља моћног наметне као једино важећа. Зато сумњам. Мада, када прочитам са колико муке су састављани Школски одбори у неким школама, колико је било потребно финих подешавања и игара да се баш одређена лица наметну као једино ваљана, можда и схватам ову жељу да се уведе клаузула тешке смењивости. Дакле, што је једном изабрано, остаје изабрано. Све док слуша.
7. Представници Ученичког парламента неће аутоматски присуствовати свим седницама Школског одбора.
Представници Ученичког парламента су присуствовали седницама Школског одбора и тако су на најдиректнији начин сазнавали процесе одлучивања и демократске процедуре, видели како школа функционише, чули похвале и критике, били сведоци расправа међу одговорним људима. Деца нису имала право одлучивања, само право присуства. Усвојено је то као мера која ће их подстаћи да верују како школа припада ђацима.
Сада ће присуствовати само ако се тема тиче њих директно. Дакле, враћамо се на принцип дечије собе. Кад је нешто озбиљно, деца у собу. Није све за дечије уши.
Наравно да није све за дечије уши. Јасан је циљ ове одредбе. Зато што су деца опасни играчи. Њуше неправду и манипулацију, не подносе насиље, презиру савијену кичму, смеју се шлихтању. Без деце као сведока, чланови могу бити опуштени. Брука остаје иза врата. О демократском одлучивању и култури дијалога се може учити и на другим местима.
Да закључимо. Лепо је рекао мој отац: не затежи превише, почеће да капље, цури, пршти, а затим ће нешто пући. Јесте, јефтино је. Наставнике ће сменити, довешће неке нове. Бар то је једноставно. Ако је проблем цела школа и навој пукне, укинуће се и школа. И то је јефтино. Али, шта ћемо са децом?
Министарство је прегло да поправи регулативу која ће јаче стегнути узду. Када ће, са једнаким ентузијазмом и великом брзином, осванути предлог измене образовних закона, реформе система, онога што ће нашу децу учинити конкурентном, онога што ће им школу приказати као шансу, онога што ће учинити да се поносе знањем и буду уважени због тога?
Нови предлог закона није ту да разуме како суштину школе чине деца. Он је ту да удари топузом у ребра. Њега не интересују претрпане учионице и застарели програми. Он хоће да покаже ко је газда.
Аутор: Биљана Васић, проф. српског језика и књижевности из Шапца
Ставови аутора у рубрици Лични став су, као што сама рубрика каже, лични и не одражавају нужно став редакције.