Poslednjih meseci medijski prostor popunjavali su članci o vršnjačkom nasilju, o neprimerenom ponašanju maloletnika, zatečenim nastavnicima i roditeljima koji zatvaraju oči.
Ukoliko razmislimo o nastanku nasilnika, možemo da utvrdimo da se takvi oblici ponašanja usvajaju u primarnim porodicama, preslikavanjem roditeljskih stilova komunikacije i odgoja, rastom u nekom odnosu, i usvajanjem obrazaca ponašanja od autoriteta/roditelja.
Vrlo često nismo svesni da obrasci ponašanja koje smo mi normalizovali ponekad znaju da se preoblikuju u nasilne obrasce ponašanja kod dece. Sve to često ide uz konstantnu kritiku poput: „nemaš ti pojma, šta ti znaš, vidi te na šta ličiš, nikad ti nećeš uspeti, glup si i nesposoban“. Na taj način se kod nekolicine dece akumulirana kritika i nezadovoljstvo koji polako prerastaju u tenziju i neprihvatljiv oblik ponašanja. Dete onda, s obzirom na to da ne može prirodnim putem da se ostvariti i postigne uspeh niti da bude srećno, jer je raslo uz kritiku, bude prepoznato kao neko ko bira neprihvatljive i vrlo često nasilne oblike ponašanja. Ono na taj način pokušava da dokaže „uspeh“ i to radi izazivanjem straha kod drugih, izazivanjem divljenja (kupovina skupocenih odevnih predmeta, tehnike, automobila), kako bi u svojim i očima drugih imao nekakvu vrednost.
Ono što je takođe važno za naglasiti jeste da svi problemi koji se javljaju, javljaju se gotovo uvek kod učenika koji dolaze iz nesređenih porodica, ali i dece razvedenih roditelja, gde osobe prilikom rastave prekidaju vlastiti odnos s partnerom, ali nažalost vrlo često nastane i prekid u odgoju i prekid brige za vlastito dete. Takva deca vrlo često su osuđena na lošu komunikaciju i konstantno prepucavanje roditelja, usvajajući loše obrasce ponašanja. Oni nemaju kada da uživaju u procesu odrastanja i bezbrižnosti detinjstva.
Kad se posledice lošeg postupanja prema deci pretoče u ponašajne obrasce, te deca ispolje neko neprihvatljivo ponašanje poput konzumiranja nedozvoljenih supstanci, roditelji najčešće zatvaraju oči, ne želeći da se suoče sa vlastitim propustom. Oni tada pristaju prećutno na takve stvari, ne talasajući, a kada se neprihvatljiv oblik ponašanja desi u instituciji (najčešće školi) onda dalji sled događaja često zavisi od toga da li je prestupnik ,,nečiji“. Tako se onda i Pravilnik i kazna vrlo često tumače i realizuju u skladu s tom činjenicom. Za posledicu dobijamo dete čiji prestup nije označen kao nepoželjan, nije kažnjen adekvatno, što nadalje za posledicu ponovljene obrasce ponašanja.
Deca ne mogu da znaju da li je učinjeno delo dobro ili loše, ako institucije i porodica nisu na istoj strani. Jer, ako i budu kažnjeni od strane institucije, a roditelji onda to tumače kao nepravdu i loše postupanje škole, pripisujući vlastiti neuspeh nekom drugom, detetu šalju jasnu poruku da ima podršku za takvo ponašanje ubuduće.
Takvi roditelji najglasniji su u komentarima na društvenim mrežama, vrlo aktivni u građenju života na društvenim mrežama, dokazujući okruženju „sreću i uspeh“, a gubeći vlastito dete u tom pokušaju stvaranja imidža.
Ono što je važno na samom kraju naglasiti jeste da prekomerno konzumiranje društvenih mreža od strane odraslih (i dece), poređenje sa drugima, ali i nedostatak komunikacije s vlastitom decom predstavljaju idealno tlo za nastajanje neprihvatljivih oblika ponašanja. Rad sa decom, vreme s decom, razgovor s decom, upućivanje dece, selektovanje sadržaja kojima su deca izložena, praćenje dece u svakom segmentu, od praćenja telefona, do praćenja gde, s kim i kada se druže – jedini je pravi put da ne izgubimo svoju decu među izazovima današnjice.
Autor: mr. sc. Edina Osmić-Šadić, psihoteraput u superviziji