Последњих месеци медијски простор попуњавали су чланци о вршњачком насиљу, о непримереном понашању малолетника, затеченим наставницима и родитељима који затварају очи.
Уколико размислимо о настанку насилника, можемо да утврдимо да се такви облици понашања усвајају у примарним породицама, пресликавањем родитељских стилова комуникације и одгоја, растом у неком односу, и усвајањем образаца понашања од ауторитета/родитеља.
Врло често нисмо свесни да обрасци понашања које смо ми нормализовали понекад знају да се преобликују у насилне обрасце понашања код деце. Све то често иде уз константну критику попут: „немаш ти појма, шта ти знаш, види те на шта личиш, никад ти нећеш успети, глуп си и неспособан“. На тај начин се код неколицине деце акумулирана критика и незадовољство који полако прерастају у тензију и неприхватљив облик понашања. Дете онда, с обзиром на то да не може природним путем да се остварити и постигне успех нити да буде срећно, јер је расло уз критику, буде препознато као неко ко бира неприхватљиве и врло често насилне облике понашања. Оно на тај начин покушава да докаже „успех“ и то ради изазивањем страха код других, изазивањем дивљења (куповина скупоцених одевних предмета, технике, аутомобила), како би у својим и очима других имао некакву вредност.
Оно што је такође важно за нагласити јесте да сви проблеми који се јављају, јављају се готово увек код ученика који долазе из несређених породица, али и деце разведених родитеља, где особе приликом раставе прекидају властити однос с партнером, али нажалост врло често настане и прекид у одгоју и прекид бриге за властито дете. Таква деца врло често су осуђена на лошу комуникацију и константно препуцавање родитеља, усвајајући лоше обрасце понашања. Они немају када да уживају у процесу одрастања и безбрижности детињства.
Кад се последице лошег поступања према деци преточе у понашајне обрасце, те деца испоље неко неприхватљиво понашање попут конзумирања недозвољених супстанци, родитељи најчешће затварају очи, не желећи да се суоче са властитим пропустом. Они тада пристају прећутно на такве ствари, не таласајући, а када се неприхватљив облик понашања деси у институцији (најчешће школи) онда даљи след догађаја често зависи од тога да ли је преступник ,,нечији“. Тако се онда и Правилник и казна врло често тумаче и реализују у складу с том чињеницом. За последицу добијамо дете чији преступ није означен као непожељан, није кажњен адекватно, што надаље за последицу поновљене обрасце понашања.
Деца не могу да знају да ли је учињено дело добро или лоше, ако институције и породица нису на истој страни. Јер, ако и буду кажњени од стране институције, а родитељи онда то тумаче као неправду и лоше поступање школе, приписујући властити неуспех неком другом, детету шаљу јасну поруку да има подршку за такво понашање убудуће.
Такви родитељи најгласнији су у коментарима на друштвеним мрежама, врло активни у грађењу живота на друштвеним мрежама, доказујући окружењу „срећу и успех“, а губећи властито дете у том покушају стварања имиџа.
Оно што је важно на самом крају нагласити јесте да прекомерно конзумирање друштвених мрежа од стране одраслих (и деце), поређење са другима, али и недостатак комуникације с властитом децом представљају идеално тло за настајање неприхватљивих облика понашања. Рад са децом, време с децом, разговор с децом, упућивање деце, селектовање садржаја којима су деца изложена, праћење деце у сваком сегменту, од праћења телефона, до праћења где, с ким и када се друже – једини је прави пут да не изгубимо своју децу међу изазовима данашњице.
Аутор: мр. сц. Едина Осмић-Шадић, психотерапут у супервизији