Љубав и мржња често се појављују заједно, нарочито у блиским односима. Иако нам је тешко да то признамо, мржња према ближњима је природна и уобичајена појава. Доналд Виникот, светски познати психоаналитичар, обрадио је тему која људима генерално делује одбојно, али је кључна за разумевање међуљудских односа.
Када моји клијенти изразе љутњу према родитељима, ја често користим реч „мржња” како бих им омогућила да отворено признају своја осећања. Исто важи за родитеље према деци или за партнерске односе. То је људски, то се дешава. Циљ није да се та осећања испоље деструктивно, већ да се освести шта заиста осећамо.
Амбивалентна осећања
Супротност љубави није мржња, већ индиферентност. Мржња је саставни део љубави, њена друга страна. Оне коегзистирају и чиста, идеализована љубав, без икакве присутности агресивности или беса, у стварном животу практично не постоји.
Људи које волимо изазивају амбивалентна осећања – и љубав и мржњу, понекад у истом тренутку. Што нам је неко ближи, то су осећања амбивалентнија и интензивнија. Ако не препознамо ту амбиваленцију или не научимо да је толеришемо, склони смо идеализацији или демонизацији наших ближњих, у зависности од тренутка и околности. Способност да препознамо и прихватимо амбивалентна осећања омогућава нам реалнији доживљај односа и стварности.
Дозвола да се призна мржња ослобађа и смањује симптоме који настају када се та осећања потискују. Мајке новорођенчади често доживљавају олакшање када схвате да није необично понекад не подносити сопствено дете. Партнери који размишљају о прекиду везе, осећају смирења када признају себи да је нормално понекад мрзети партнера. Деца, па и одрасла, често скидају страшан терет кривице када у сигурном окружењу признају да понекад осећају мржњу према родитељима.
Признавање мржње не значи да ће она доминирати или да љубав нестаје. Напротив, омогућава да љубав превлада на реалнији начин. Потискивање, негирање или цепање осећања води ка бројним психичким симптомима.
Партнери често осећају фрустрацију, али када им се омогући да о томе разговарају, напетост се смањује. Они који не могу да признају свој бес понекад постају контролишући, преокупирани партнером и односом. То води до деструктивних конфликата и даљег удаљавања.
Гнев одрасле деце
Одрасла деца често осећају љутњу због ствари које су им родитељи чинили у детињству, а које су за њих биле болне и неправедне. Ако таква осећања остану неизражена, јавља се незадовољство које се пројектује на партнера или друге блиске особе. Када се та осећања препознају, она се могу разложити, разумети, а затим сублимирати у нешто конструктивно.
Дакле, мржња је деструктивна када се негира. Када се призна, све је лакше. Партнер који понекад осећа бес, не престаје да буде привржен. Важно је омогућити себи да осећања буду препозната, именована и обрађена. Тек тада могу да се интегришу и постану део емоционалне зрелости и равнотеже.
Зрела перцепција амбивалентних осећања води до тога да не реагујемо импулсивно, не кажњавамо, не повређујемо, већ разумемо и себе и друге. Омогућава да љубав буде стабилна, реална и аутентична. Сазнање да је мржња нормална и људска, ослобађа од стида и кривице, а родитељима, партнерима и деци пружа простор да њихови односи функционишу здравије, с мање напетости и више међусобног разумевања.
На крају, признање себи да понекад мрзимо ближње не значи да смо лоши људи, већ да смо свесни својих осећања. То је темељ емоционалне зрелости, искрености и способности да љубав и мржња коегзистирају. Ако занемаримо ову реалност, осећања ће се испољити на неадекватан начин – кроз нападе панике, депресију, претерану контролу или избегавање односа. Тек када прихватимо мржњу као део искуства, можемо је превазилазити, а љубав, захвалност и уживање у односима с ближњима постају доступни на реалан, дубок и аутентичан начин.
Аутор: Рената Сенић, психотерапеут
Извор: Магазин Политика