Ljubav i mržnja često se pojavljuju zajedno, naročito u bliskim odnosima. Iako nam je teško da to priznamo, mržnja prema bližnjima je prirodna i uobičajena pojava. Donald Vinikot, svetski poznati psihoanalitičar, obradio je temu koja ljudima generalno deluje odbojno, ali je ključna za razumevanje međuljudskih odnosa.
Kada moji klijenti izraze ljutnju prema roditeljima, ja često koristim reč „mržnja” kako bih im omogućila da otvoreno priznaju svoja osećanja. Isto važi za roditelje prema deci ili za partnerske odnose. To je ljudski, to se dešava. Cilj nije da se ta osećanja ispolje destruktivno, već da se osvesti šta zaista osećamo.
Ambivalentna osećanja
Suprotnost ljubavi nije mržnja, već indiferentnost. Mržnja je sastavni deo ljubavi, njena druga strana. One koegzistiraju i čista, idealizovana ljubav, bez ikakve prisutnosti agresivnosti ili besa, u stvarnom životu praktično ne postoji.
Ljudi koje volimo izazivaju ambivalentna osećanja – i ljubav i mržnju, ponekad u istom trenutku. Što nam je neko bliži, to su osećanja ambivalentnija i intenzivnija. Ako ne prepoznamo tu ambivalenciju ili ne naučimo da je tolerišemo, skloni smo idealizaciji ili demonizaciji naših bližnjih, u zavisnosti od trenutka i okolnosti. Sposobnost da prepoznamo i prihvatimo ambivalentna osećanja omogućava nam realniji doživljaj odnosa i stvarnosti.
Dozvola da se prizna mržnja oslobađa i smanjuje simptome koji nastaju kada se ta osećanja potiskuju. Majke novorođenčadi često doživljavaju olakšanje kada shvate da nije neobično ponekad ne podnositi sopstveno dete. Partneri koji razmišljaju o prekidu veze, osećaju smirenja kada priznaju sebi da je normalno ponekad mrzeti partnera. Deca, pa i odrasla, često skidaju strašan teret krivice kada u sigurnom okruženju priznaju da ponekad osećaju mržnju prema roditeljima.
Priznavanje mržnje ne znači da će ona dominirati ili da ljubav nestaje. Naprotiv, omogućava da ljubav prevlada na realniji način. Potiskivanje, negiranje ili cepanje osećanja vodi ka brojnim psihičkim simptomima.
Partneri često osećaju frustraciju, ali kada im se omogući da o tome razgovaraju, napetost se smanjuje. Oni koji ne mogu da priznaju svoj bes ponekad postaju kontrolišući, preokupirani partnerom i odnosom. To vodi do destruktivnih konflikata i daljeg udaljavanja.
Gnev odrasle dece
Odrasla deca često osećaju ljutnju zbog stvari koje su im roditelji činili u detinjstvu, a koje su za njih bile bolne i nepravedne. Ako takva osećanja ostanu neizražena, javlja se nezadovoljstvo koje se projektuje na partnera ili druge bliske osobe. Kada se ta osećanja prepoznaju, ona se mogu razložiti, razumeti, a zatim sublimirati u nešto konstruktivno.
Dakle, mržnja je destruktivna kada se negira. Kada se prizna, sve je lakše. Partner koji ponekad oseća bes, ne prestaje da bude privržen. Važno je omogućiti sebi da osećanja budu prepoznata, imenovana i obrađena. Tek tada mogu da se integrišu i postanu deo emocionalne zrelosti i ravnoteže.
Zrela percepcija ambivalentnih osećanja vodi do toga da ne reagujemo impulsivno, ne kažnjavamo, ne povređujemo, već razumemo i sebe i druge. Omogućava da ljubav bude stabilna, realna i autentična. Saznanje da je mržnja normalna i ljudska, oslobađa od stida i krivice, a roditeljima, partnerima i deci pruža prostor da njihovi odnosi funkcionišu zdravije, s manje napetosti i više međusobnog razumevanja.
Na kraju, priznanje sebi da ponekad mrzimo bližnje ne znači da smo loši ljudi, već da smo svesni svojih osećanja. To je temelj emocionalne zrelosti, iskrenosti i sposobnosti da ljubav i mržnja koegzistiraju. Ako zanemarimo ovu realnost, osećanja će se ispoljiti na neadekvatan način – kroz napade panike, depresiju, preteranu kontrolu ili izbegavanje odnosa. Tek kada prihvatimo mržnju kao deo iskustva, možemo je prevazilaziti, a ljubav, zahvalnost i uživanje u odnosima s bližnjima postaju dostupni na realan, dubok i autentičan način.
Autor: Renata Senić, psihoterapeut
Izvor: Magazin Politika