Тата доводи свог четворогодишњака у вртић. Примичући се згради, малишану крећу сузе. На вратима их дочекује васпитачица која дечака узима у наручје. Носећи га ка групи остале деце, нежно му говори – “Немој да плачеш.”
Када је чуо те речи, иако по карактеру несвадљјв, тата се оштро успротивио – “Како то мислите да не плаче? Зашто не би плакао?”
Прича клијента ме је дотакла и асоцирала на изјаву непознатог аутора: “Отац: први херој свог сина, ћеркина прва љубав”.
Колико оваквих примера познајете? Да ли је плакање резервисано само за девојчице, маме, ћерке, за слабије?
Одрастајући у времену Дизнијевих цртаћа и бајки, обликовале су се наше представе и очекивања животних улога. У њима су принцезе биле нежне и крхке, а принчеви борбени и неустрашиви. И данас нас прате такве поделе, живимо у окружењу које се чини осуђујуће када су у питању рањивости. Данас се тумачи слабошћу ако покажеш тугу, ако други виде да си осетљив. Извини, Жао ми је, Волим те – сматрају се непотребним и подразумеваним. Можемо претпоставити колико је тешко у таквој средини прихватити мушку фигуру која уме да испољи своје емоције, која отворено говори о својим слабостима и која сматра да је у реду да истовремено осећа и размишља.
“Дете је отац живота.” – рекао је Фројд, мислећи на то да дететово детињство умногоме обликује какав ће постати као човек. Такође, од тога какав је неко био као дете зависи какав ће бити човек када одрасте. А ту на сцену наступају очеви.
Колико је детету важна улога оца?
Доста се бавимо тематиком мајке, али очинска фигура је подједнако кључна у осетљивим развојним стадијумима. Око треће године, у едипалној фази, за дечији здрав развој почиње укључивање другог родитеља – оца. До тад складну дијаду мајке и детета “ремети” неко трећи, који је важан за будући дететов живот. Битност татиног учествовања огледа се у томе да дете развије толеранцију на фрустрацију и амбиваленцију, као предуслове за развој воље и иницијативе. Потребно је да задовољавајуће прођемо кроз однос у којем нам је мајка најбитнија. Такође, важан је однос у којем нам је отац неко трећи ко ремети хармонију односа са мајком. Тај однос са оцем мора бити довољно добар да можемо да “пустимо” све то и бавимо се даљим развојним задацима.
Дете је продукт не само мајке већ И оца, те је важан део тог породичног а и психодинамског троугла. Отац нам је важан да бисмо подносили фрустрацију ривалитета, да можемо да прихватимо да особа оде другоме, да сузбијемо неподношење било какве конкуренције, такмичења, контролисање и љубоморисање у везама.
Која је улога очева у животима деце?
Архетип оца је колективна слика очинске фигуре и она је присутна у свима нама, и оставља дубок траг на то како се развијамо као људи. Он се може поистоветити са колективним гласом ауторитета и повезан је са мудрошћу, традицијом, исцелитељима, моћницима, вођама, лекарима, судијама, са оним шта је исправно и погрешно. У религији би архетип оца био Бог. Он нам је важан јер нам даје оквире у којима се развијамо, даје нам дисциплину, сналажљивост.
Добар тата није онај који је непогрешив, увек у праву и на висини задатка. Довољно је да буде човек са свим својим манама и врлинама.
Дете ће свакако током раних развојних фаза видети свог оца као савршеног, јер му је баш то потребно да би успешно превладало идеализацију спољног објекта који се после интернализује и постаје део њега самог. Али, детету је у раној развојној фази потребно и да тату (некада и маму) слободно мрзи и да за то не буде осуђиван.
У најранијим данима, тата је најбитнији као подршка мами. Ако подржи маму да је растерети, веће су шансе да ће бити довољно добра беби. Ако оде у провод и остави је саму са одојчетом, веће су шансе да неће бити довољно добра беби.
Тада је улога мајке најбитнија, јер од ње зависи бебин живот. Беба плаче када мама изађе из собе. Прекретница је кад беба схвати да мамин одлазак из собе не значи да је нестала. Беба тад не плаче иако је мама изашла из собе. За те ствари отац није битан. Отац је касније битан, кад су у питању нпр. хобији, спортови, мудри животни савети, школовање, посао. Под условом да отац има капацитет за то. Али му је подршка мами основна улога.
Мама или ко врши улогу маме је први објекат. Тата или ко врши улогу тате је други. Може се десити да је тата више мама, него мама. Да ли ће мама бити примарни неговатељ или тата или неко трећи, детету није важно. Дете у најранијим развоју не конципира троје, већ само двоје. Битно је да док дете не усвоји концепт трећег, ипак трећи постоји да подржи примарног неговатеља. Било би корисно да је тата укључен доста раније него што се некада мислило. Добро је да дете има више објектних повезивања.
Који су проблеми из односа са оцем?
„Отац је неко на кога се угледаш, без обзира колико висок порастеш“. Ангажовање оба родитеља је важно за психу детета. Ова лепа народна умотворина наговештава значај очева у васпитању детета.
Неки очеви су превише ауторитативни, препотентни и строги, што развија несигурност и песимизам, отпор према ауторитету код детета. Такав отац некад изнедри подједнако арогантно дете.
Важно је да се дете ослободи стега очинског ауторитета како би успоставило аутентичност. Није безначајна очинска улога ако узмемо у обзир то да како је неко био васпитаван као дете утиче на то како ће васпитавати своје дете када постане родитељ. .
Услед идеализације оца може доћи до комплекса инфериорности и тешкоће у постизању независности, а ћеркама може отежати проналажење партнера, претерану усмереност на каријеру и незадовољство осталим сегментима живота. Лично искуство, свака интеракција, сећање и емоционална веза коју имамо са сопственим оцем дубоко утиче на нашу личност.
Епилог догађаја из вртића је да се васпитачица извинила јер је то изговорила махинално, без идеје да заиста заустави дечаков плач. Нажалост, нису сви очеви добри узори одговорности, интегритета и марљивости, који пружају подршку и присутни су у детињству. Многи очеви су одсутни, емоционално неповезани, због чега дете развија проблем са поштовањем ауторитета, тешко успоставља ред и структуру, неодлучност. Такво дете ће вероватно избегавати посвећене љубавне везе, имаће и сам проблем са присутношћу и верношћу.
Важно је разумети да довољно добар тата није увек супер тата већ онај који налази добар баланс и избегава крајности. Подједнако нам је важно да јасније разумемо наше родитеље, њихове улоге у нашем развоју, како бисмо постали бољи родитељи, себи и будућим поколењима.