Tata dovodi svog četvorogodišnjaka u vrtić. Primičući se zgradi, mališanu kreću suze. Na vratima ih dočekuje vaspitačica koja dečaka uzima u naručje. Noseći ga ka grupi ostale dece, nežno mu govori – “Nemoj da plačeš.”
Kada je čuo te reči, iako po karakteru nesvadljjv, tata se oštro usprotivio – “Kako to mislite da ne plače? Zašto ne bi plakao?”
Priča klijenta me je dotakla i asocirala na izjavu nepoznatog autora: “Otac: prvi heroj svog sina, ćerkina prva ljubav”.
Koliko ovakvih primera poznajete? Da li je plakanje rezervisano samo za devojčice, mame, ćerke, za slabije?
Odrastajući u vremenu Diznijevih crtaća i bajki, oblikovale su se naše predstave i očekivanja životnih uloga. U njima su princeze bile nežne i krhke, a prinčevi borbeni i neustrašivi. I danas nas prate takve podele, živimo u okruženju koje se čini osuđujuće kada su u pitanju ranjivosti. Danas se tumači slabošću ako pokažeš tugu, ako drugi vide da si osetljiv. Izvini, Žao mi je, Volim te – smatraju se nepotrebnim i podrazumevanim. Možemo pretpostaviti koliko je teško u takvoj sredini prihvatiti mušku figuru koja ume da ispolji svoje emocije, koja otvoreno govori o svojim slabostima i koja smatra da je u redu da istovremeno oseća i razmišlja.
“Dete je otac života.” – rekao je Frojd, misleći na to da detetovo detinjstvo umnogome oblikuje kakav će postati kao čovek. Takođe, od toga kakav je neko bio kao dete zavisi kakav će biti čovek kada odraste. A tu na scenu nastupaju očevi.
Koliko je detetu važna uloga oca?
Dosta se bavimo tematikom majke, ali očinska figura je podjednako ključna u osetljivim razvojnim stadijumima. Oko treće godine, u edipalnoj fazi, za dečiji zdrav razvoj počinje uključivanje drugog roditelja – oca. Do tad skladnu dijadu majke i deteta “remeti” neko treći, koji je važan za budući detetov život. Bitnost tatinog učestvovanja ogleda se u tome da dete razvije toleranciju na frustraciju i ambivalenciju, kao preduslove za razvoj volje i inicijative. Potrebno je da zadovoljavajuće prođemo kroz odnos u kojem nam je majka najbitnija. Takođe, važan je odnos u kojem nam je otac neko treći ko remeti harmoniju odnosa sa majkom. Taj odnos sa ocem mora biti dovoljno dobar da možemo da “pustimo” sve to i bavimo se daljim razvojnim zadacima.
Dete je produkt ne samo majke već I oca, te je važan deo tog porodičnog a i psihodinamskog trougla. Otac nam je važan da bismo podnosili frustraciju rivaliteta, da možemo da prihvatimo da osoba ode drugome, da suzbijemo nepodnošenje bilo kakve konkurencije, takmičenja, kontrolisanje i ljubomorisanje u vezama.
Koja je uloga očeva u životima dece?
Arhetip oca je kolektivna slika očinske figure i ona je prisutna u svima nama, i ostavlja dubok trag na to kako se razvijamo kao ljudi. On se može poistovetiti sa kolektivnim glasom autoriteta i povezan je sa mudrošću, tradicijom, isceliteljima, moćnicima, vođama, lekarima, sudijama, sa onim šta je ispravno i pogrešno. U religiji bi arhetip oca bio Bog. On nam je važan jer nam daje okvire u kojima se razvijamo, daje nam disciplinu, snalažljivost.
Dobar tata nije onaj koji je nepogrešiv, uvek u pravu i na visini zadatka. Dovoljno je da bude čovek sa svim svojim manama i vrlinama.
Dete će svakako tokom ranih razvojnih faza videti svog oca kao savršenog, jer mu je baš to potrebno da bi uspešno prevladalo idealizaciju spoljnog objekta koji se posle internalizuje i postaje deo njega samog. Ali, detetu je u ranoj razvojnoj fazi potrebno i da tatu (nekada i mamu) slobodno mrzi i da za to ne bude osuđivan.
U najranijim danima, tata je najbitniji kao podrška mami. Ako podrži mamu da je rastereti, veće su šanse da će biti dovoljno dobra bebi. Ako ode u provod i ostavi je samu sa odojčetom, veće su šanse da neće biti dovoljno dobra bebi.
Tada je uloga majke najbitnija, jer od nje zavisi bebin život. Beba plače kada mama izađe iz sobe. Prekretnica je kad beba shvati da mamin odlazak iz sobe ne znači da je nestala. Beba tad ne plače iako je mama izašla iz sobe. Za te stvari otac nije bitan. Otac je kasnije bitan, kad su u pitanju npr. hobiji, sportovi, mudri životni saveti, školovanje, posao. Pod uslovom da otac ima kapacitet za to. Ali mu je podrška mami osnovna uloga.
Mama ili ko vrši ulogu mame je prvi objekat. Tata ili ko vrši ulogu tate je drugi. Može se desiti da je tata više mama, nego mama. Da li će mama biti primarni negovatelj ili tata ili neko treći, detetu nije važno. Dete u najranijim razvoju ne koncipira troje, već samo dvoje. Bitno je da dok dete ne usvoji koncept trećeg, ipak treći postoji da podrži primarnog negovatelja. Bilo bi korisno da je tata uključen dosta ranije nego što se nekada mislilo. Dobro je da dete ima više objektnih povezivanja.
Koji su problemi iz odnosa sa ocem?
„Otac je neko na koga se ugledaš, bez obzira koliko visok porasteš“. Angažovanje oba roditelja je važno za psihu deteta. Ova lepa narodna umotvorina nagoveštava značaj očeva u vaspitanju deteta.
Neki očevi su previše autoritativni, prepotentni i strogi, što razvija nesigurnost i pesimizam, otpor prema autoritetu kod deteta. Takav otac nekad iznedri podjednako arogantno dete.
Važno je da se dete oslobodi stega očinskog autoriteta kako bi uspostavilo autentičnost. Nije beznačajna očinska uloga ako uzmemo u obzir to da kako je neko bio vaspitavan kao dete utiče na to kako će vaspitavati svoje dete kada postane roditelj. .
Usled idealizacije oca može doći do kompleksa inferiornosti i teškoće u postizanju nezavisnosti, a ćerkama može otežati pronalaženje partnera, preteranu usmerenost na karijeru i nezadovoljstvo ostalim segmentima života. Lično iskustvo, svaka interakcija, sećanje i emocionalna veza koju imamo sa sopstvenim ocem duboko utiče na našu ličnost.
Epilog događaja iz vrtića je da se vaspitačica izvinila jer je to izgovorila mahinalno, bez ideje da zaista zaustavi dečakov plač. Nažalost, nisu svi očevi dobri uzori odgovornosti, integriteta i marljivosti, koji pružaju podršku i prisutni su u detinjstvu. Mnogi očevi su odsutni, emocionalno nepovezani, zbog čega dete razvija problem sa poštovanjem autoriteta, teško uspostavlja red i strukturu, neodlučnost. Takvo dete će verovatno izbegavati posvećene ljubavne veze, imaće i sam problem sa prisutnošću i vernošću.
Važno je razumeti da dovoljno dobar tata nije uvek super tata već onaj koji nalazi dobar balans i izbegava krajnosti. Podjednako nam je važno da jasnije razumemo naše roditelje, njihove uloge u našem razvoju, kako bismo postali bolji roditelji, sebi i budućim pokolenjima.