Псовање је наш национални спорт. Сви вам кажу да је то непристојно, али псовати се не мора наглас…

Псовање је наш национални спорт. Сви вам кажу да је то непристојно, временом се научите контроли, али, псовати се не мора наглас. Може и тихо себи у браду, у мислима, у ноћи када тама сакрије све трагове, а осећања пулсирају као ватромет.

Када се све ово узме у обзир, ја псујем:

– Када се неко прави паметан без аргумената, па се вређа када му кажем истину јер неће да слуша туђе лекције, па ме прекине и оде у уверењу да сам досадна. Мада понекад и јесам, али не волим да ћутим;

– Када је неко опуштен и разбарушен пред обавезама које следе, оптужи ме за притисак, а онда диже фрку када се рокови приближе, хукће и прави од себе мученика. Онда ми не дозвољава да све своје приведем крају, већ морам да га тешим и да му помажем;

– Када неко лаже и сматра како сам дужна да му верујем…јер има и тај неко своје достојанство…јер смо тим…јер не треба да га понизим;

– Када неко из чиста мира престане да ми се јавља, а ја не знам у чему сам погрешила, јер нисам ни мислила да му чиним нажао, можда ми се омакло;

– Када демонстративно одбијем да учествујем у глупим активностима или бесмисленим расправама, па кажем како ме од педесете интересују само паре и секс, а сви се запрепасте и мисле да је то стварно тако;

– Када ујутру излистам шта све треба да урадим, а у подне схватим како је то немогуће, па се унервозим, посвађам и почнем да жалим саму себе;

– Када ми је нешто лепо, када се одушевим, распричам, па ми на пола реченице кажу: па и није ми то нешто… Или ме пусте да завршим, па ми кажу: добро;

– Када ми у продавници неко каже да је мајица универзалне величине… или ми на први поглед саопште како немају ништа за мене…или да то што тражим одавно немају јер је изашло из моде, не могу ни да се сете када су то последњи пут имали;

– Када видим некога у граду у гаћама и папучама, или око матинеа у штрас хаљини са шминком за око шипке;

– Када неко труби у колони на семафору, па ваљда мисли да ми сви остали ту стојимо из чистог задовољства или незнања;

– Када неко пуши у лифту или уместо себе остави тону парфема;

– Када суседно друштво у кафићу прича толико гласно, па ја морам да ћутим, или да се преместим;

– Када неко уводи пса у продавницу, пекару, кафић и очекује да то свима прија… или пусти великог пса да шеће слободно, па ми се смеје и каже: шта се плашиш, неће;

– Када друштво на слави све зна из историје јер су читали у новинама, или знају све о дневној политици, епидемији, кретањима на тржишту, јер имају човека који зна човека;
Када се сматра пожељним да се неко части;

– Када се изненадим што је неко био љубазан;

– Када ме мајстор слаже за дан, опељеши ме јер немам куд, држи ми слово или ме пита: ко ти је ово радио;

– Када неко почиње реченицу са: ја сам човек који…Или: ми смо породица која…

– Када ме тапшу по рамену и верују да сам способна, а не схватају да ја не желим више никад да будем ни способна, ни добра, ни брза, ни разумна, већ хоћу да будем лепа и да ме неко штити;

– Када се пожалим, па ми кажу: јел’ видиш сад како је нама…Или: добро дошла у наш свет. А ја сам у том свету била, само нисам никоме о томе причала;

– Када сматрају да сам надмена, да ме ништа не додирује, а ја се само не сналазим у друштву или чувам тугу;

– Када ми десничари продају причу да су они најбољи;

– Када ме феминисткиње убеђују да је све у мојим рукама;

– Када претучену жену питају зашто је добила батине;

– Када је неко верник само у цркви…Или на месту где се једе, па гласно пита шта има посно;

– Када ми задају неки посао и кажу: ма, ти ћеш то зачас. Или ми пошаљу дете пред писмени са поруком: само му то нешто мало помози;

– Када ме сретну у граду, па се шеретски нашале на рачун просвете јер је опет распуст;

– Када децу питају: кога више волиш, маму или тату…или им кажу: ма, шта ти знаш, још си мали…или им бране да плачу јер то није ништа;

– Када чујем: деца разведених родитеља…могла сам се и ја разводити, али…Или пошалицу: моја, твоја и наша деца…Или: знаш ли ти чији је он;

– Када некога сажаљевају док је у невољи, а траже му грешку која га је у ту невољу довела;

– Када чујем: лако је њој;

– Када се жене отимају која је боља домаћица или мајка;

– Када кувам супу из кесице која увек покипи, сипам кафу у теглу и увек проспем, опечем се на дршку од шерпе јер ме је мрзело да узмем крпу;

– Када се нешто поквари, а ја баш тад немам пара. Иако се ово дешава редовно, никада се нећу навићи и оставити беле паре за црне дане. Не умем да штедим;

– Када пијем кафу, па ме питају: која ти је то по реду;

– Када ми штикла закачи за руб сукње;

– Када заборавим списак за куповину;

– Када ми оде жица на чарапи, а немам нови пар, или покушам да часком избришем флеку, мислим да сам успела, а она се појави још већа чим изађем из куће;

– Када неко слути несрећу, седи несрећан без повода, па, на питање шта се дешава, измисли неки глуп разлог;

– Када се на глупу заповест не каже нећу, или се не пита зашто, већ се послуша;

– Када људе убеђујем како је све могуће, а они ми не верују. Када их видим да се свесно понижавају, беже, ћуте, мире се, јер мисле да ништа не зависи од њих;

– Када данима не могу да стигнем на ред до себе саме;

– Када цвилим у себи, расклапам живот изнова, а нема никог да ме утеши, јер је околина увређена због моје неподношљивости;

– Кад прође лето…и зима…и јесен…и пролеће;

– Кад прочитам овај списак поново.

Ауторка је професор српског језика и књижевности из Шапца