Младен Анђелковић
Мастер психолог, Трансакциони психотерапеут под супервизијом
Легенда каже…
Живела су једном три човека. Сваки човек је носио по две вреће. По једну врећу су носили напред, а другу позади на рамену. Терет нису осећали једнако.
Први човек је у врећи на леђима носио сва добра дела својих пријатеља, све радости, али све сакривено од разних погледа. У врећи коју је носио напред сместио је све лоше и ружне ствари које су му се догодиле… И тако је ходао, застајкивао је често, посматрао све те ствари које је носио, размишљао шта ће са њима и стално је размишљао о њима.
Други човек је у врећи испред себе носио добра дела и све врлине, док је у врећи коју је носио на леђима носио све своје грешке и слабости.
Трећи човек је на врећи коју је носио напред написао „Доброта“ и ту је сместио све позитивне мисли, своју снагу, добра људска дела, све добре ствари које је имао и учинио у животу. А на врећи коју је носио на леђима написао је „Лоша сећања“ и пререзао јој дно. Тако је та врећа била празна увек. У њу је убацивао све што му се лоше догодило, лоше и негативне мисли које је имао о себи, зло које од других чује. Све што је убацивао у ту врећу одлазило је заувек.
Када су питали сва три човека како се осећају..
-Први човек је рекао да је стално оптерећен својим неуспесима, да се често зауставља, гледа унатраг и врло мало и споро напредује.
-Други човек је одговорио да му је врло тешко јер увек са собом носи своје грешке и слабости и да су оне део њега и не може једноставно да их остави на страну.
-Трећи човек је одговорио: „Ја сам слободан, ја немам терет који би ме успоравао у ходу“.
Ово је кратка поучна прича са којом смо започели данашњи час и радионицу на тему -Колико је важно позитивно мишљење које имамо према себи, за наш раст и мотивацију за успех-.
Ученици су постављени у круг око велико стола који је направљен спајањем клупа у учионици. Након што су чули легенду, разговарали смо о сваком од три човека, као и о томе шта су носили испред себе и иза себе, и шта је то што их је кочило и спутавало у њиховом ходу. После петнаестоминутног анализирања дошли смо до закључка да ако човек носи све своје грешке и слабости и ружне ствари које су му се десиле, биле оне сакривене иза њега на леђима или их потенцира носећи их увек испред себе, то може само да га заустави и успори у развоју и напредовању.
Постављено им је питање за размишљање: Којој врсти од ове три они припадају, јер смо сви ми неко од њих. Развило се искрено сагледавање сопственог понашања, анализирање и саопштавање мишљења. Поновили смо и потврдили познату нам мисао, која се односи на ученике – Ми смо сви само деца у развоју.
Како би прешли на следећу активност (прављење паноа), постављено им је питање где они ово могу да примене код себе. Било је важно да схвате у којој сфери својих тренутних интересовања њихово позитивно, односно негативно размишљање, може да их уназади или унапреди. Претпоставка је била да ће деца рећи да је то школа и учење. То и јесте био њихов нејчешћи одговор, мада је било и других, рецимо физички изглед, што је дало идеју за неку другу радионицу на ову тему.
Добили су хамер папир, скицу- нацрт мозга и дрвене бојице. Имали су задатак да залепе скицу мозга на папир. Добили су исецкана слова од којих су за крај требали да саставе реченицу као назив паноа и поруку за крај часа. Такође су имали и картице са позитивним и негативним мислима. Свако је извлачио читао и лепио са једне стране мозга који је остао сив све негативне мисли, а са друге сфере мозга која је симболично обојена веселим бојама лепили су све позитивне мисли које су и обојили веселим бојама као и ту сферу мозга. Тако смо добили две сфере мозга – једну сиву, црно-белу на којој су беле све негативне мисли и једну обојену шарену, на којој су представљене све позитивне мисли. Мисли су биле искључиво у вези учења. Листа понуђених негативних и позитивних мисли је била оваква:
КАКО НЕ ТРЕБА РАЗМИШЉАТИ! КАКО ТРЕБА РАЗМИШЉАТИ!
|
|
||||
На крају су саставили и реченицу која је и носила главну поруку:
„Није страшно не знати, страшно је не сазнати!“
Ученици су били веома задовољни активностима којима су се бавили. Покренули су се на размишљање, а неки од коментара су били „Па, наставниче, стварно је тако како смо данас говорили. Ја стално размишљам како не могу нешто да урадим, одустанем па сам тужна“.
Главни подстицај учењу јесу позитиван став и воља, позитивне мисли и очекивања. Готово 50% успеха зависи од тога колико имате позитивног гледишта. Оно што мислите о себи у великој мери утиче на наша очекивања, расположење, резултате. Успех не зависи од тренутног стања, него од способности. Абрахам Линколн је давно рекао „Одлука да ћете успети је важнија од свих осталих ствари“. Зато је битно имати позитиван став и одлучити да ћемо успети.
„Ништа на свету није добро или лоше само по себи, својим размишљањем га чинимо таквим“, Вилијам Шекспир.
Младен Анђелковић
Мастер психолог, Трансакциони психотерапеут под супервизијом
Стручни сарадник школе- психолог