Mladen Anđelković
Master psiholog, Transakcioni psihoterapeut pod supervizijom
Legenda kaže…
Živela su jednom tri čoveka. Svaki čovek je nosio po dve vreće. Po jednu vreću su nosili napred, a drugu pozadi na ramenu. Teret nisu osećali jednako.
Prvi čovek je u vreći na leđima nosio sva dobra dela svojih prijatelja, sve radosti, ali sve sakriveno od raznih pogleda. U vreći koju je nosio napred smestio je sve loše i ružne stvari koje su mu se dogodile… I tako je hodao, zastajkivao je često, posmatrao sve te stvari koje je nosio, razmišljao šta će sa njima i stalno je razmišljao o njima.
Drugi čovek je u vreći ispred sebe nosio dobra dela i sve vrline, dok je u vreći koju je nosio na leđima nosio sve svoje greške i slabosti.
Treći čovek je na vreći koju je nosio napred napisao „Dobrota“ i tu je smestio sve pozitivne misli, svoju snagu, dobra ljudska dela, sve dobre stvari koje je imao i učinio u životu. A na vreći koju je nosio na leđima napisao je „Loša sećanja“ i prerezao joj dno. Tako je ta vreća bila prazna uvek. U nju je ubacivao sve što mu se loše dogodilo, loše i negativne misli koje je imao o sebi, zlo koje od drugih čuje. Sve što je ubacivao u tu vreću odlazilo je zauvek.
Kada su pitali sva tri čoveka kako se osećaju..
-Prvi čovek je rekao da je stalno opterećen svojim neuspesima, da se često zaustavlja, gleda unatrag i vrlo malo i sporo napreduje.
-Drugi čovek je odgovorio da mu je vrlo teško jer uvek sa sobom nosi svoje greške i slabosti i da su one deo njega i ne može jednostavno da ih ostavi na stranu.
-Treći čovek je odgovorio: „Ja sam slobodan, ja nemam teret koji bi me usporavao u hodu“.
Ovo je kratka poučna priča sa kojom smo započeli današnji čas i radionicu na temu -Koliko je važno pozitivno mišljenje koje imamo prema sebi, za naš rast i motivaciju za uspeh-.
Učenici su postavljeni u krug oko veliko stola koji je napravljen spajanjem klupa u učionici. Nakon što su čuli legendu, razgovarali smo o svakom od tri čoveka, kao i o tome šta su nosili ispred sebe i iza sebe, i šta je to što ih je kočilo i sputavalo u njihovom hodu. Posle petnaestominutnog analiziranja došli smo do zaključka da ako čovek nosi sve svoje greške i slabosti i ružne stvari koje su mu se desile, bile one sakrivene iza njega na leđima ili ih potencira noseći ih uvek ispred sebe, to može samo da ga zaustavi i uspori u razvoju i napredovanju.
Postavljeno im je pitanje za razmišljanje: Kojoj vrsti od ove tri oni pripadaju, jer smo svi mi neko od njih. Razvilo se iskreno sagledavanje sopstvenog ponašanja, analiziranje i saopštavanje mišljenja. Ponovili smo i potvrdili poznatu nam misao, koja se odnosi na učenike – Mi smo svi samo deca u razvoju.
Kako bi prešli na sledeću aktivnost (pravljenje panoa), postavljeno im je pitanje gde oni ovo mogu da primene kod sebe. Bilo je važno da shvate u kojoj sferi svojih trenutnih interesovanja njihovo pozitivno, odnosno negativno razmišljanje, može da ih unazadi ili unapredi. Pretpostavka je bila da će deca reći da je to škola i učenje. To i jeste bio njihov nejčešći odgovor, mada je bilo i drugih, recimo fizički izgled, što je dalo ideju za neku drugu radionicu na ovu temu.
Dobili su hamer papir, skicu- nacrt mozga i drvene bojice. Imali su zadatak da zalepe skicu mozga na papir. Dobili su iseckana slova od kojih su za kraj trebali da sastave rečenicu kao naziv panoa i poruku za kraj časa. Takođe su imali i kartice sa pozitivnim i negativnim mislima. Svako je izvlačio čitao i lepio sa jedne strane mozga koji je ostao siv sve negativne misli, a sa druge sfere mozga koja je simbolično obojena veselim bojama lepili su sve pozitivne misli koje su i obojili veselim bojama kao i tu sferu mozga. Tako smo dobili dve sfere mozga – jednu sivu, crno-belu na kojoj su bele sve negativne misli i jednu obojenu šarenu, na kojoj su predstavljene sve pozitivne misli. Misli su bile isključivo u vezi učenja. Lista ponuđenih negativnih i pozitivnih misli je bila ovakva:
KAKO NE TREBA RAZMIŠLJATI! KAKO TREBA RAZMIŠLJATI!
|
|
||||
Na kraju su sastavili i rečenicu koja je i nosila glavnu poruku:
„Nije strašno ne znati, strašno je ne saznati!“
Učenici su bili veoma zadovoljni aktivnostima kojima su se bavili. Pokrenuli su se na razmišljanje, a neki od komentara su bili „Pa, nastavniče, stvarno je tako kako smo danas govorili. Ja stalno razmišljam kako ne mogu nešto da uradim, odustanem pa sam tužna“.
Glavni podsticaj učenju jesu pozitivan stav i volja, pozitivne misli i očekivanja. Gotovo 50% uspeha zavisi od toga koliko imate pozitivnog gledišta. Ono što mislite o sebi u velikoj meri utiče na naša očekivanja, raspoloženje, rezultate. Uspeh ne zavisi od trenutnog stanja, nego od sposobnosti. Abraham Linkoln je davno rekao „Odluka da ćete uspeti je važnija od svih ostalih stvari“. Zato je bitno imati pozitivan stav i odlučiti da ćemo uspeti.
„Ništa na svetu nije dobro ili loše samo po sebi, svojim razmišljanjem ga činimo takvim“, Vilijam Šekspir.
Mladen Anđelković
Master psiholog, Transakcioni psihoterapeut pod supervizijom
Stručni saradnik škole- psiholog