– Prvo pravo kretanje dešava se kada dete puzi. Ono odjednom pritiska šakama pod i to je prvi put da se to dešava, da čitavom šakom pritiska pod. A ko ne da detetu da puzi? Mama i tata. Kad pitam zašto, onda mi kažu ili da ne pokupi nešto s poda i stavi u usta ili zato što tu možda ima virusa ili bakterija ili je nešto treće. Ali taj položaj kada puze vrlo je važan, jer mozak ima svoje tačno utvrđene etape razvoja i ako mi nešto preskočimo, ne možemo to vratiti. – kazao je doktor Ranko Rajović, neuroendokrinolog i profesor na Pedagoškom fakultetu u Ljubljani, gostujući u podkastu Rastući s decom.
On je, između ostalog, govorio o značaju kretanja i o tome koje vrste kretanja su ključne za dečji razvoj. Kako je objasnio, istraživanja su pokazala da, ako nema dovoljno kretanja, bazalne ganglije su smanjene.
– Kada govorim o kretanju, ja ne mislim samo na hodanje. Pomeranje glave levo-desno, skakanje, trčanje, rad rukama, pa i žvakanje hrane, sve su to vrste kretanja. I ako dete to sve nije uradilo onda kada je trebalo, neće postojati milijarde nekih impulsa. – rekao je Rajović.
On se podsetio i perioda kada su njegova deca bila mala, a kada je trebalo da balansira svoje studentske obaveze i brigu o njima.
– Sećam se, Iva je bila mala, puzi po celom stanu, a ja moram da učim, ko će sve vreme da ide za njom? Onda sam joj napravio prostor za kretanje, teritoriju, uz pomoć troseda, dvoseda i fotelje. Smestim je unutra, da mi bude na oku i dam joj dve-tri stvari da joj ne bude dosadno. I ona tu puzi. Između ostalog sam ubacio i loptu i prepreke do te lopte. Bila je i moja mama tu i kad je videla da Iva pokušava da dohvati loptu, brže-bolje joj je dodala. Kaže ‘da se dete ne muči’. Ja sam, onda, uradio suprotno, vezao konac za loptu i, taman da Iva dohvati, ja joj povučem, ona ponovo taman da dohvati, ja opet malo povučem. – priseća se Ranko Rajović i dodaje da on tada nije znao sve što danas zna, ali da je instinktivno radio ono što mu je bilo logično.
Kako kaže, shvatao je da je bolje da se malo pomuči nego da dobije sve odmah i sad.
– Isto važi za sve u životu. Zato, nemojte detetu da u svemu pomažete. Malo mu pokažite i pustite ga. Nije to nikakvo mučenje. – ističe Rajović, osnivač Mense u Srbiji.
A kad se ta faza završi i detetu puzanje postane lako, dolazi na red hodanje i onda skakanje. To skakanje deci je, kaže dr Ranko Rajović, posebno zanimljivo.
– Imate i danas one „stručnjake“ koji tvrde da se mozak ne razvija kretanjem, nego razmišljanjem i istraživanjem. Ali i razmišljanje i istraživanje moraju da se naslone na neke bazalne ganglije u mozgu. A na koje, ako nema kretanja? Jesu li smanjene bazalne ganglije? Pa kud ćemo veći dokaz? A kada govorimo o skakanju i tome zašto je važno, dok dete skače, svi mišići rade i mozak to sve kontroliše. Ta vrsta kretanja je jako važna. A ko ne da deci da skaču? Pa roditelji. – kazao je dr Rajović.
Da je skakanje jedna od omiljenih dečjih aktivnosti zna svaki roditelj, a deci su barice naročito primamljive.
– Vi tačno možete videti kad roditelj drži za ruku dete i približavaju se nekoj lokvi, kako dete vuče ka vodi, a roditelj vuče dete dalje, da slučajno ne skoči u baricu. Pa ko je nama branio da skačemo u barama? Pa neka skaču! Pustite ih. Vole da skaču po slami, po pesku, neka ih. Ne treba da skaču sa petog stepenika, polomiće se, ali i po krevetu ih pustite. A najviše treba da skaču u PRIRODI. U plićaku, na slami, u pesku, na senu.“ – objasnio je ovaj stručnjak za dečji razvoj.
Osvrnuo se i na trend koji je prisutan u poslednje vreme, a to su trambuline, za koje kaže da mogu biti opasne.
– Mi imamo sve više preloma sa trambuline i to ne dece koja ispadnu van, već skaču, skaču i dogodi se prelom butne kosti. Čak je zabeležen i prelom tibije, potkolene kosti, to je najbolniji prelom. Takođe, kolege iz Nemačke zabeležile su slučajeve preloma nadlakatne kosti zbog obaranja ruku. I sad, zamislite kosti koje pucaju od skakanja u trampolini i obaranja ruku?
Govoreći, dalje, o značaju kretanja, Ranko Rajović ponovo pominje priče sa kampova, gde su deca, sa satićem koji broji kilometre, potpune bez forsiranja i pritiska, dnevno prelazila po 20 i više kilometara. I to deca od svega šest godina. To je, kaže, to kretanje koje je njima potrebno.
– Sećam se, jedne godine, poslednja smena, bila je devojčica od 8 godina. Imali smo radionicu u prirodi, deca su sedela i pisala. Ona bi uradila zadatak prva, ustala, gledala njih, za to vreme napravila bi dva kruga oko grupe pre sledećeg zadatka. Nakon toga, opet bi uradila prva, ponovo ustala i napravila još dva kruga. Posle trećeg zadatka već joj je dosadilo da šeta, pa je počela da trči. Moj sin Vuk koji je bio tu predložio je da sutra njoj stavimo sat da vidimo koliko će preći kilometara. Prešla je 35. A kako bi to izgledalo u školi? ‘Sedi tu, nemoj da se krećeš, imaš odmor, istrči se, na šta ovo liči, neka dođe mama…’ Ali potreba je deteta za kretanjem. I mi moramo to da im obezbedimo. Najveća životna energija data nam je od 7. do 12. godine, upravo da bismo se kretali i razvijali mozak. A ako dete pređe 3 kilometra dnevno, šta mislite, gde je sva ta energija koju ono prirodno ima? Pa u njemu. I da li može da zaspi u 9 uveče? Pa naravno da ne može. I onda roditelji uspavljuju dete. To je prvi znak da to dete nema dovoljno kretanja. Neka se roditelji sete – ko je nas uspavljivao? Niko. Crtani, večera, legnemo, zaspemo za 5 minuta. Jer smo mi trošili energiju. Nije morao niko da nas uspavljuje sat ili dva, kao što roditelji danas uspavljuju decu. – objasnio je dr Ranko Rajović.
Onda samim tim, kaže on, mozak se ne razvija, energija se ne troši, deca u školi ne mogu da prate na času, a kognitivne sposobnosti opadaju.
– I ono što je važno da imamo na umu jeste da je ovo nov problem. Manjak kretanja i sve slabije motoričke i kognitivne sposobnosti dece su problem poslednjih desetak godina. A da li, onda, rešenje možemo da tražimo u načinu rada i knjigama od pre 20-30 godina? Jasno je da ne možemo. Zato moramo nova znanja mnogo brže da analiziramo, uključimo u rad i da pomognemo deci što pre.