„Ако ми имамо брзе промене у окружењу, а у раду с децом користимо старе методе које не мењамо, шта ћемо ми добити? Нажалост, ништа.” – тврди неуроендокринолог и професор на Педагошком факултету Универзитета у Копру, Ранко Рајовић.
У подкасту Православље, он говори и о свеопштој епидемији лечења недостатка фокуса код деце – медикаментива, наглашавајући да је овај проблем посебно видљив у Европи.
”У ЕУ се повећавају дозе лека за концентрацију. Дете не може да седи, не може да прати, па му дају веће дозе лека који се зове метилфенидат или сродних лекова. Каква је то реформа? Пре годину дана у Словенији је био професор Петар Киндерман из Ливерпула и причао управо о том проблему. Каже да је највећи проблем управо мањак фокуса и да деца не могу да прате 15 или 20 минута. Слично је причао и професор Фишер из Берлина, који каже да постоји велики притисак родитеља јер нису срећни што је једино решење којем систем прибегава, повећавање доза лека. И онда Киндерман прича како је решење које се провлачи да је потребно смањити школски час на 30 минута. Он је против тог решења, јер ако ми сад скратимо час на 30 минута јер деца не могу да прате, шта чемо да радимо за 15 година? Да скратимо на 20, па да укинемо школу?” – прича Рајовић.
Он каже да су у неким државама прибегли и методи смањења градива, али ни то није успело.
„У неким областима и треба да се смањи, ја бих га смањио, али није то поента. Поента је мењање приступа и прелазак са репродуктивног на функционално учење. Неуронаука је ту јасна. Важна су три слова – Р, А и Д.” – каже Рајовић.
Реч је о принципу по ком у школама деца треба да уче, у складу са оним што препоручује неуродидактика. Он даље појашњава и шта то конкретно значи.
”Ми када изводимо класично предавање и причамо о, на пример, 1. светском рату, дете не прати, губи фокус. И то је прво што треба, да вратимо фокус. То је прво слово – Р, ретикуларна формација мождано стабло. Кад се она активира, мозак се активира, а то се дешава кад је нешто интересантно. А да ли је учење напамет и примање неких сувих инрормација интересано мозгу?” – казао је Рајовић.
Друго слово , А, односи се на амигдалу, односно контролу емоција.
”То је реакција на опасност, на стрес. И дете које учи напамет да би одговарало, па дође у школу, лупа му срце, зноје се дланови, то је стрес. Ако се то доживи једном недељно или месечно и то је пуно. А двапут недељно је превише. Дете ствара отпор према школи. Учење и школа треба да буду БЕЗ стреса.” – објашњава Рајовић.
Треће слово, слово Д, односи се на – допамин.
”Допамин је фокус, игра, мотивација. А кад гледамо кад је код детета допамин најјачи? Па, кад се играју. А учење напамет не личи на игру. Ми смо, дакле, по сва та три слова изгубили.” – сматра Ранко Рајовић и додаје да управо тај проблем решава практична неуронаука, о чему он учи своје студенте у Словенији.
Тако је, каже и настао НТЦ програм.
”Овде смо доживели пуно отпора јер неке колеге не схватају да је то нови приступ. Учење какво је некад било – понови лекцију данас, сутра, прекосутра и ти ћеш је научити више нема смисла. Јер је број информација које стижу једна другу БЕСКОНАЧАН и деца не могу научити све то, нове информације само пристижу. Ми, дакле, морамо да мењамо приступ и да децу учимо да мисле и да повезују информације, али и да уче, само не напамет већ другим методама.” – објаснио је Рајовић.
Задатак школе је, тврди он, не да децу пуни информацијама, јер су информације увек на клик од њих, већ да их учи да мисле и повезују.
Важну улогу у томе имају и нелогичне приче због којих је, каже, део његових колега, не из области медицине, чак тражио да се такве приче у школама забране. Реч је о оним причама које су плод дечје маште, па су тако деца, предшколци, на задатак да нацртају маму која лети уместо маме на аеродрому или авиону како бисмо ми одрасли то урадили, нацртали маму с крилима или на облаку. Ранко је овим приступом био одушевљен док су многе његове колеге сматрале да то ”није реално” и да децу не треба охрабривати да на тај начин мисле и изражавају се.
”Сећам се да сам био на Универзитету у Загребу и да ми је тад колега Милан Матијевић рекао: ’Ранко, молим те, све што причаш је добро, али само избаци те нелогичне приче.’ На то сам га подсетио на песму Григора Витеза, Сом и Рак, која каже ’Хитно послао стари сом писмо, по раку куриру, старом шарану, пријатељу свом што живи у доњем виру…’ Па зар није и то нелогично? Хоћемо ли и Григора Витеза да забранимо и избацимо из лектире?” – пита се Ранко Рајовић.
Каже да је стигла та петиција у Министарство у којој стоји да те приче треба забранити, да његов рад није добар, да слуђује мозак наше деце.
”Кад су ме из Министарства контактирали, само сам предложио да би најбоље било да забранимо Чика Јову Змаја, јер код њега жаба чита новине.” – каже Рајовић и додаје да се заправо кроз нелогичне приче које деца воле и смеју им се може пласирати градиво уместо што им упорно причамо пасивно.