„Ako mi imamo brze promene u okruženju, a u radu s decom koristimo stare metode koje ne menjamo, šta ćemo mi dobiti? Nažalost, ništa.” – tvrdi neuroendokrinolog i profesor na Pedagoškom fakultetu Univerziteta u Kopru, Ranko Rajović.
U podkastu Pravoslavlje, on govori i o sveopštoj epidemiji lečenja nedostatka fokusa kod dece – medikamentiva, naglašavajući da je ovaj problem posebno vidljiv u Evropi.
”U EU se povećavaju doze leka za koncentraciju. Dete ne može da sedi, ne može da prati, pa mu daju veće doze leka koji se zove metilfenidat ili srodnih lekova. Kakva je to reforma? Pre godinu dana u Sloveniji je bio profesor Petar Kinderman iz Liverpula i pričao upravo o tom problemu. Kaže da je najveći problem upravo manjak fokusa i da deca ne mogu da prate 15 ili 20 minuta. Slično je pričao i profesor Fišer iz Berlina, koji kaže da postoji veliki pritisak roditelja jer nisu srećni što je jedino rešenje kojem sistem pribegava, povećavanje doza leka. I onda Kinderman priča kako je rešenje koje se provlači da je potrebno smanjiti školski čas na 30 minuta. On je protiv tog rešenja, jer ako mi sad skratimo čas na 30 minuta jer deca ne mogu da prate, šta čemo da radimo za 15 godina? Da skratimo na 20, pa da ukinemo školu?” – priča Rajović.
On kaže da su u nekim državama pribegli i metodi smanjenja gradiva, ali ni to nije uspelo.
„U nekim oblastima i treba da se smanji, ja bih ga smanjio, ali nije to poenta. Poenta je menjanje pristupa i prelazak sa reproduktivnog na funkcionalno učenje. Neuronauka je tu jasna. Važna su tri slova – R, A i D.” – kaže Rajović.
Reč je o principu po kom u školama deca treba da uče, u skladu sa onim što preporučuje neurodidaktika. On dalje pojašnjava i šta to konkretno znači.
”Mi kada izvodimo klasično predavanje i pričamo o, na primer, 1. svetskom ratu, dete ne prati, gubi fokus. I to je prvo što treba, da vratimo fokus. To je prvo slovo – R, retikularna formacija moždano stablo. Kad se ona aktivira, mozak se aktivira, a to se dešava kad je nešto interesantno. A da li je učenje napamet i primanje nekih suvih inrormacija interesano mozgu?” – kazao je Rajović.
Drugo slovo , A, odnosi se na amigdalu, odnosno kontrolu emocija.
”To je reakcija na opasnost, na stres. I dete koje uči napamet da bi odgovaralo, pa dođe u školu, lupa mu srce, znoje se dlanovi, to je stres. Ako se to doživi jednom nedeljno ili mesečno i to je puno. A dvaput nedeljno je previše. Dete stvara otpor prema školi. Učenje i škola treba da budu BEZ stresa.” – objašnjava Rajović.
Treće slovo, slovo D, odnosi se na – dopamin.
”Dopamin je fokus, igra, motivacija. A kad gledamo kad je kod deteta dopamin najjači? Pa, kad se igraju. A učenje napamet ne liči na igru. Mi smo, dakle, po sva ta tri slova izgubili.” – smatra Ranko Rajović i dodaje da upravo taj problem rešava praktična neuronauka, o čemu on uči svoje studente u Sloveniji.
Tako je, kaže i nastao NTC program.
”Ovde smo doživeli puno otpora jer neke kolege ne shvataju da je to novi pristup. Učenje kakvo je nekad bilo – ponovi lekciju danas, sutra, prekosutra i ti ćeš je naučiti više nema smisla. Jer je broj informacija koje stižu jedna drugu BESKONAČAN i deca ne mogu naučiti sve to, nove informacije samo pristižu. Mi, dakle, moramo da menjamo pristup i da decu učimo da misle i da povezuju informacije, ali i da uče, samo ne napamet već drugim metodama.” – objasnio je Rajović.
Zadatak škole je, tvrdi on, ne da decu puni informacijama, jer su informacije uvek na klik od njih, već da ih uči da misle i povezuju.
Važnu ulogu u tome imaju i nelogične priče zbog kojih je, kaže, deo njegovih kolega, ne iz oblasti medicine, čak tražio da se takve priče u školama zabrane. Reč je o onim pričama koje su plod dečje mašte, pa su tako deca, predškolci, na zadatak da nacrtaju mamu koja leti umesto mame na aerodromu ili avionu kako bismo mi odrasli to uradili, nacrtali mamu s krilima ili na oblaku. Ranko je ovim pristupom bio oduševljen dok su mnoge njegove kolege smatrale da to ”nije realno” i da decu ne treba ohrabrivati da na taj način misle i izražavaju se.
”Sećam se da sam bio na Univerzitetu u Zagrebu i da mi je tad kolega Milan Matijević rekao: ’Ranko, molim te, sve što pričaš je dobro, ali samo izbaci te nelogične priče.’ Na to sam ga podsetio na pesmu Grigora Viteza, Som i Rak, koja kaže ’Hitno poslao stari som pismo, po raku kuriru, starom šaranu, prijatelju svom što živi u donjem viru…’ Pa zar nije i to nelogično? Hoćemo li i Grigora Viteza da zabranimo i izbacimo iz lektire?” – pita se Ranko Rajović.
Kaže da je stigla ta peticija u Ministarstvo u kojoj stoji da te priče treba zabraniti, da njegov rad nije dobar, da sluđuje mozak naše dece.
”Kad su me iz Ministarstva kontaktirali, samo sam predložio da bi najbolje bilo da zabranimo Čika Jovu Zmaja, jer kod njega žaba čita novine.” – kaže Rajović i dodaje da se zapravo kroz nelogične priče koje deca vole i smeju im se može plasirati gradivo umesto što im uporno pričamo pasivno.