– Систем образовања јесте стар. Али какав је такав је, преко ноћи не може да се мења. Мора да постоји добра воља и да се нешто покрене. Ми сад нешто покушавамо озбиљно да променимо. – тврди стручњак за дечји развој Ранко Рајовић.
Шта је проблем код деце која одговарају, рецимо, песмицу научену напамет?
– Они су учили и забораве један стих. Одговара напамет пред целим одељењем и наравно јавља се страх. И онда одговарају данас, па за пет, за 10 дана, па некад лупе нешто што није тачно па им се смеју… почиње да се јавља страх од одговарања. – објашњава он.
А како учитељ треба да реагује кад дете каже нешто што уопште није тачно?
Рецимо, дете се јави да да одговор на неко питање и каже нешто потпуно погрешно. Ранко Рајовић објашњава да у таквим ситуацијама учитељи обично реагују на један од три могућа начина.
Први је кратак одговор – не, није тако. Други је најбољи и једини исправан начин. А то је да кажете: „Хм, да, занимљиво размишљање, браво за идеју. Али није тако, хајде да размислимо.“
Трећи, најлошији начин је да наставник каже, на пример: „Каква је то глупост? Јесам то објашњавао прошлог часа!? Устани сад сви да те виде“.
– И том детету се сад цео разред смеје. Знате ли кад ће опет да се јави? Никад. Не у школи, већ у животу. Ја често кажем, учитељ што може да помогне детету, то не може нико. Али може и да му одмогне. И то је сад упитно, таквих учитеља више нема. Учитељи треба да знају да су они замена за маму и тату и зато и родитељи морају да показују веће поштовање према учитељима. И зато и систем који постоји морамо полако да мењамо. Јер тај страх од школе често остаје и код одраслих. Па онда кад су у групи у којој има више људи не могу да причају. То је накупљено из детињства и то значи да ми у школе и деци морамо да вратимо СМЕХ. – објашњава др Рајовић.
Он даје и пример како то учитељи могу да ураде, учећи децу лекције кроз причу.
– Ево једне приче коју ми на семинарима предлажемо. Једног дана лењивац Сид из Леденог доба кренуо је са својим љубимцем јежом на планину на излет. Наишли су на тарабу и некако су је прескочили. С друге стране тарабе пронашли су хармонику и онда су с њом отишли у Панчево, у рафинерију, да одрже концерт.
Учитељ онда пита: Кога је Сид повео? Где су кренули? Шта су прескочили? Шта су тамо нашли? Где су после отишли?
Све ово што чини ову причу заправо је лекција о Панчићевој оморици, објашњава Ранко Рајовић.
– Панчићева оморика је дрво које је преживело Ледено доба и зато је главни јунак лењивац Сид из овог цртаћа и један зимски дан. Оморика је игличасто, зимзелено дрво, а коју животињу је Сид повео? Јежа. Они су отишли на планину и видели тарабу. У тој речи сакривена је планина Тара, на којој расте ово дрво. Пронашли су хармонику која је фонетски повезана са омориком. И где су отишли? У Панчево. Зато што је оморику пронашао Јосиф Панчић – испричао је Рајовић.
Он додаје да, када деца то виде, они не само да су научили, већ им се буди радозналост и жеља да уче даље. Они онда траже сами нове лекције, да би се играли. И ту смо ми завршили посао. Када им, у том узрасту, лекција буде служила да се играју, а не да је уче, онда ћемо победити мобилне телефоне – закључује Рајовић.