Да ли је важно да се деца на часовима осећају добро и сигурно? Да ли је важно да буду срећна и да се радују настави?
Многи ће, вероватно, рећи да. Али, истовремено, морамо признати не баш тако лепу истину да се већина деце не радује ни школи ни настави. То је, каже Ранко Рајовић, због тога што би учење требало да буде игра, а у нашим школама је оно уместо игре извор стреса.
„Када у шестом разреду поставим питање у каквој су вези жирафа и број 11. Већина деце одговори – висина. На то им ја кажем: ‘Одлично, али нисам рекао диносаурус, него жирафа. Мужјак жирафе је шест, а женка пет метара.’ Они су на тај начин научили три информације, а шта је дуги начин? ‘Не, није тачно, седи ту и за следећи пут научи боље.’ А шта је треће? ‘Шта си то рекла? Где си видела ти жирафу од 11 метара? Устани сад сви да те виде!’ И кад ће она опет да се јави? Никад. Не у школи, него у животу. То је отишло у најдубље регије у мозгу, сви јој се смеју. И сутра кад устане пред групом људи да нешто каже, то ће испливати. И ко је крив, она или ја ако јој тако говорим? Па, наравно, ја. Не можемо направити такво понижење јер највећа негативна емоција је стид или срам. То је то, кад причамо о стресу у школи, да неке ствари морамо да коригујемо“ – казао је Рајовић.
Он додаје да је учење кроз игру важно не само да би се деца добро осећала, већ и због тога што кад учимо кроз игру, допамин се лучи и утиче на то да боље памтимо. С друге стране, објашњава Рајовић, стрес блокира памћење.
„Сећам се, кад смо Урош Петровић и ја били у једној школи у Словенији, где нас је учитељица питала: ‘Ранко, каква је то школа, кад се ученици смеју?’ Ја кажем, не знам, нисам психолог, али ако мене питаш, то је најбоља школа. Јер они мисле да се играју, а притом уче да мисле, да дају информацију, да без страха кажу шта мисле. А шта је супротно томе? Па да дајем деци пасивне информације које не желе ни да слушају. Јако пуно тога морамо да променимо, да бисмо помогли деци…“ – казао је Рајовић.
Деца, додаје, имају природно позитиван став према школи. Пре поласка у први разред јој се већина радује. Али се то брзо промени.
„Радили смо једно мало истраживање у једној школи где смо прваке питали да ли воле школу. Сви су рекли да воле. У другом разреду већина, а у трећем 30% већ не воли. Шта се то догодило? Ко је ту погрешио, они или ми? Па, опет, ми. Зашто воле школу кад крену? Па као што се радују кад проходају, кад науче да возе бицикл или да пливају, тако се радују и школи јер је мозак научио нешто ново. Полазак у школу је за њих најважнији и та њихова срећа се види. Тог дана смо пуни хормона неуротрансмитера и зато тај дан сви памтимо. Кад, ето, у трећем разреду не воле школу. Зашто? Зато што крећу дугачке лекције и дефиниције које морају да науче напамет. Они уче, долазе у школу и тресу се да нешто нису заборавили. Јер уче напамет.“ – објаснио је Ранко Рајовић.