Da li je važno da se deca na časovima osećaju dobro i sigurno? Da li je važno da budu srećna i da se raduju nastavi?
Mnogi će, verovatno, reći da. Ali, istovremeno, moramo priznati ne baš tako lepu istinu da se većina dece ne raduje ni školi ni nastavi. To je, kaže Ranko Rajović, zbog toga što bi učenje trebalo da bude igra, a u našim školama je ono umesto igre izvor stresa.
„Kada u šestom razredu postavim pitanje u kakvoj su vezi žirafa i broj 11. Većina dece odgovori – visina. Na to im ja kažem: ‘Odlično, ali nisam rekao dinosaurus, nego žirafa. Mužjak žirafe je šest, a ženka pet metara.’ Oni su na taj način naučili tri informacije, a šta je dugi način? ‘Ne, nije tačno, sedi tu i za sledeći put nauči bolje.’ A šta je treće? ‘Šta si to rekla? Gde si videla ti žirafu od 11 metara? Ustani sad svi da te vide!’ I kad će ona opet da se javi? Nikad. Ne u školi, nego u životu. To je otišlo u najdublje regije u mozgu, svi joj se smeju. I sutra kad ustane pred grupom ljudi da nešto kaže, to će isplivati. I ko je kriv, ona ili ja ako joj tako govorim? Pa, naravno, ja. Ne možemo napraviti takvo poniženje jer najveća negativna emocija je stid ili sram. To je to, kad pričamo o stresu u školi, da neke stvari moramo da korigujemo“ – kazao je Rajović.
On dodaje da je učenje kroz igru važno ne samo da bi se deca dobro osećala, već i zbog toga što kad učimo kroz igru, dopamin se luči i utiče na to da bolje pamtimo. S druge strane, objašnjava Rajović, stres blokira pamćenje.
„Sećam se, kad smo Uroš Petrović i ja bili u jednoj školi u Sloveniji, gde nas je učiteljica pitala: ‘Ranko, kakva je to škola, kad se učenici smeju?’ Ja kažem, ne znam, nisam psiholog, ali ako mene pitaš, to je najbolja škola. Jer oni misle da se igraju, a pritom uče da misle, da daju informaciju, da bez straha kažu šta misle. A šta je suprotno tome? Pa da dajem deci pasivne informacije koje ne žele ni da slušaju. Jako puno toga moramo da promenimo, da bismo pomogli deci…“ – kazao je Rajović.
Deca, dodaje, imaju prirodno pozitivan stav prema školi. Pre polaska u prvi razred joj se većina raduje. Ali se to brzo promeni.
„Radili smo jedno malo istraživanje u jednoj školi gde smo prvake pitali da li vole školu. Svi su rekli da vole. U drugom razredu većina, a u trećem 30% već ne voli. Šta se to dogodilo? Ko je tu pogrešio, oni ili mi? Pa, opet, mi. Zašto vole školu kad krenu? Pa kao što se raduju kad prohodaju, kad nauče da voze bicikl ili da plivaju, tako se raduju i školi jer je mozak naučio nešto novo. Polazak u školu je za njih najvažniji i ta njihova sreća se vidi. Tog dana smo puni hormona neurotransmitera i zato taj dan svi pamtimo. Kad, eto, u trećem razredu ne vole školu. Zašto? Zato što kreću dugačke lekcije i definicije koje moraju da nauče napamet. Oni uče, dolaze u školu i tresu se da nešto nisu zaboravili. Jer uče napamet.“ – objasnio je Ranko Rajović.