Вршњачко насиље вуче корене из родитељског дома

март 2, 2019

Вршњачко насиље је у последње време толико учестала и свакодневна тема да нас више нити медијски натписи о томе не изненађују. Оно што и даље изненађује и забрињава је чињеница колико су школе постале неучинковите по питању спречавања истог, односно сазнања како неки директори сваки покушај насиља унутар њихове установе покушавају да прикрију како би школа сачувала неки свој имагинарни статус установе у којој се тако нешто не догађа.

Вршњачко насиље у школама

Иако се данас, након проведених УНИЦЕФ-ових едукација и радионица, већина школа се  декларишу као места нулте толеранције на насиље, вршњачко насиље међу децом и младима никада није било учесталије нити агресивније. Школе, којима на првом месту стоји назив васпитно, а тек онда образовних установа, све више губе битку с покушајем било каквог васпитања, а камоли сузбијања насиља у школама.

Вршњачко насиље је у последње време  толико учестала и свакодневна тема да нас више нити медијски натписи о томе не изненађују. Оно што и даље изненађује и забрињава је чињеница колико су школе постале неучинковите по питању спречавања истог, односно сазнања како неки директори сваки покушај насиља унутар њихове установе покушавају прикрити како би школа сачувала неки свој имагинарни статус установе у којој се тако нешто не догађа.

Неефикасност школа у сузбијању вршњачког насиља

Бојим се да је овде у питању менталитет специфичне средине у којој је још увек вршњачко насиље табу тема (као што је донедавно и било насиље над женама). У том контексту су школе своју титулу нулте толеранције схватиле као императив и потребу да се такав облик понашања прикрије, уместо да се на сваки покушај његове појаве реагује брзо и ефикасно, како би се сузбило даљње појављивање истог.

Овакви недефинирани и чудни услови делују двоструко лоше. Манипулосањем директора који нису чврстог карактера, родитељи користе претње и уцене како би заштитили своје агресивно дете и оправдали његово непримерено понашање, док се родитељи жртве, суочени с пасивношћу школе као институције која не може загарантирати сигурност њиховом детету обраћају медијима, надлежним институцијама и судовима. Школе које нису способне насиље адекватно санкционисати шиљу поруку како је оно под њиховим кровом дозвољено, те тиме постају школе које прећутно подстичу ширење вршњачког насиља.

Дете је огледало родитељског понашања

Обрасце властитог понашања дете учи проматрајући и опонашајући властите родитеље. Иако, веројатно, никада није било на тржишту присутно толико приручника и књига о одгоју деце, при чему су аутори појединих реномирани светски педагози и психолози с дугогодишњим радним искуством, криза одгоја и у нашој земљи достиже врхунац, па се с правом питамо постоји ли уопште више породично васпитање . Такође све више васпитних и просветних радника покушава да проникне у  разлоге због којих смо упали у замку обрнутих родитељских улога у којима родитељ губи способност сваког ауторитета, а дете постаје доносиоц одлука и пре него што прохода и научи прве речи.

Цивилизацијски прелаз од традиционалног к модерном догодио се код нас нагло, попраћен усто додатном траумом рата. У врло негативним и несретним околностима борбе за егзистенцијалну и материјалну сигурност већина људи одбацила је без промишљања све оно што је било старо и традиционално као лоше, а пригрлила све ново као добродошло и спасоносно. У тој друштвеној метаморфози одбачене су све претпоставке здравог одгоја деце унутар породице, а прихваћени трендови свеобухватних дечјих права, те мишљење како васпитање више није посао родитеља већ институција (првенствено вртића па онда и школа).

Због чега се родитељи  противе сваком покушају (пре)васпитања њихове деце у школи?

Опет се враћам на почетну премису како дете своје моделе понашања учи искључиво и највише од родитеља. Родитељи који практикују партнерски однос (родитељ је детету најбољи пријатељ, а не ауторитет) шаљу у школу дете које: – није научено прихватати било какав облик ауторитета, те му самим тиме модел учитеља постаје одбојан и неприхватљив – није научено да функционише у групи и прихватати интеракцију, јер је научено да увек буде у центру пажње – не може издржати дуже вријеме без изражавања властитих потреба, будући да није упознало модел одгођене потреба (увек је до сада све било одмах и истог трена када је пожељело).

Оваква деца школу прихватају јако тешко, јер се због захтева и начина рада школе одређени обрасци њиховог понашања морају мењати. Било који облик прилагођавања и ускраћивања тренутног задовољства дете, које се у школској доби први пута сусреће с таквим моделом васпитања прихвата као огромну фрустрацију која с временом у њему изазива љутњу, бес, а на крају резултира и агресивним испадима.

Родитељ пак, који своје потомке не доживљава као децу која уче и која су у доби када је примерно на њих васпитно деловати него као своје једнаковредне партнере, на сваки неуспех, било у учењу или понашању свог детета реагују као на властити, те га доживљавају као увреду или неправду против које се треба борити. Својим, неретко, неугодним и агресивним интервенцијама у рад васпитних и просветних радника поновно пружају властитом детету модел понашања у којем су агресија и претње једини начин постизања задатог циља. И ту се затвара круг који објашњава и последице непостојања породичног васпитања деце, али и неучинковитости васпитно-образовних установа у намери да се боре са свим врстама неадекватних и непримерених облика понашања, па и вршњачким насиљем.

Случај родитеља, који уместо сАрадње с учитељима због заслуженог укора детета, судски терају наставнике, рекао је да се разорио “ВАСПИТНИ САВЕЗ ” родитеља и учитеља. Разлог оваквог понашања родитеља лежи у страху својственом породицама с искуствима економских проблема. Такав страх огледа се се у облику нездраве амбиције фрустрираних родитеља.

Сиромашнији родитељи нападају наставнике јер их је страх да ће изостанак школског успеха и њихову децу одвести у идентичне проблеме, а богате породице нападају наставнике јер својој деци желе осигурати идентичне повластице какве и они уживају у друштву. У оба случаја родитељи неретко остају себично затворени у себе и неспремни на било какву сарадњу, јер страхују да би нетко други могао одузети простор коју су они у својим замислима наменили својој деци.

Извор. Јутарњи

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Један коментар на "Вршњачко насиље вуче корене из родитељског дома"

  1. Sladjana Knezevic каже:

    Kucno vaspitanje i roditelja i ucenika nema veze sa obrazovanjem i ekonomskim statusom..Hocete reci da siromasni nemaju kulturu a bogati je imaju?Pojedini prosvetni radnici su ti koji prave te razlike prvenstveno medju decom.Pa se tako detetu koje ima roditelje jaceg ekonomskog statusa gleda kroz prste i sto se tice vaspitanja i obrazovanja..
    Nazalost…I otud taj jaz izmedju roditelja i ucitelja.

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама