Dr Ranko Rajović, šef katedre za neuronauke na Pedagoškom fakultetu u Ljubljani, govori na svojim predavanjima često o tome kako je odgajao svojih četvoro dece i na taj način učio važne lekcije, stičući iskustva koja mu i danas koriste u radu.
Ističe, takođe, da su roditelji skloni tome da zloupotreba dečja kolica, koristeći ih dugo, ponekad na štetu deteta.
„Roditelji koriste kolica do druge, treće godine. Kad ih pitam zašto, neki mi kažu pa kako samo godinu dve da ih koristimo, kad smo ih platili 500 – 600 evra? Na to ih pitam, da li im je zapravo žao para? Ali nije samo to, kažu, kolica su im i pomoć. To onda znači da mi time hoćemo sebi da olakšamo, kupili smo najbolja kolica i onda šta, da ih koristimo do pete godine? Jeste kupili najbolja kolica? Pa dajte ih nekoj ženi koja nema kad vaše dete napuni dve godine. Gotovo, nema više kolica.“ – iskren je Rajović.
Dodaje da mu roditelji često govore kako deca kolica koriste samo malo dok su u šetnji, da uskoče da se odmore, ako se umore. Kao odgovor na to, ispričao je jednu priču.
„Imam četvoro dece i s njima sam godišnje pet ili šest puta odlazio na planinu Taru, gde smo boravili u kući bez struje i vode, a izvor je bio na 50 metara. Jedne godine, bio je letnji raspust i bilo je jako vruće, pa su me pitali da li mogu po sladoled. A do kuće je bio neki šumski put kojim se išlo do prodavnice, oko 5 kilometara. Rekao sam im da neću sad da palim auto po tom putu, jedino da idemo peške. Tada su sa mnom bili Iva, koja je imala četiri i Vuk koji je imao tri godine. Kažu, hoće da idu peške. I krenemo.“ – priča Ranko Rajović za emisiju PSIHOLOGiJA, na HRT-u.
Ali, postavio je jedan uslov. Ako deca kažu da su umorna, odmah se vraćaju kući. Jer to je, kaže on, uzrast kada deca lako kažu „mama, tata, umoran sam, nosi me“. I roditelji se obično sažale i uzmu da ih nose.
„Išli smo tako šumskim putem, a deca su na planini zbog zmija uvek nosila čizme, čak i leti. I to su bile stare, potrošene čizme, sa onim rupicama na đonovima. Stanemo mi na pola puta, kaže Vuk „pauza“ i počne da skida čizme. Na moje pitanje šta je bilo, odgovara da ne zna. Ja uzimam čizme, vidim da su se đonovi napunili sitnim kamenčićima, pa su teške pola kilograma. Nađemo granu, povadimo kamenčiće i nastavimo put.“ – priča dalje Ranko Rajović.
Tog dana su, kaže on, prešli 10 kilometara zbog sladoleda.
„Kad sam ja to video, sutradan, idemo tražimo vrganje na jedno brdo, sutra idemo na drugo dalje da tražimo lisičarke. Jer da kažem idemo u šetnju, to ne može. Oni moraju da imaju neki zadatak koji će ih motivisati.“ – objašnjava Rajović.
Kako kaže, istorija se sada ponavlja, pa njegov sin Vuk koji ima Taru i Vidaka, isto četiri i tri godine, takođe s njima odlazi na Taru.
„Na isti način idu po sladoled, s tim što on na pola puta stane i traži da se vrati jer je umoran, pa ga deca bodre da nije, da može, da izdrži…“ – kroz smeh priča Ranko Rajović.
Poenta ove priče zapravo je ta da roditelji, kada dete ima više od dve godine, iz upotrebe treba da izbace kolica.
„Ako vi vidite da oni zbog sladoleda sa 3-4 godine mogu da pređu 10 kilometara, pa nema opravdanja. Kaže neko, pa vi mučite decu. Nije to mučenje dece, tako ih spremate za život. Da savladaju jedan problem, drugi, treći peti… Oni su puni hormona sreće kad se to dogodi. A mi ako radimo sve za njih, mi im to oduzimamo…“ – objasnio je Rajović.