О томе зашто данашња деца имају проблема с концентрацијом, где највише греше наставници у раду с децом, могу ли се ране грешке поправити, зашто су деца данас све слабија, као и да ли би прихватио позицију у Министарству просвете за Зелену учионицу говори др Ранко Рајовић, аутор НТЦ система учења, члан Менсе и Комитета за даровиту децу и отац четворо деце.
Знамо да су најчешће грешке родитеља углавном везане за спутавање деце и њихове природне потребе да се развијају и истражују. То су, наравно, несвесне грешке и о томе сте много пута говорили. А где највише греше васпитачи и наставници?
Родитељи су први и најважнији учитељи и они утичу на скоро све аспекте дечјег развоја. Пуно говорим о грешкама које несвесно направе, али бих додао још нешто. Није потребно децу затрпавати играчкама, јер од пуно играчака баш и нема пуно користи. Дете се сасвим лепо игра и кад има мање играчака, па својом маштом додаје елементе да улепша игру. Важно је да родитељи препознају интересовања детета, па да преко тих специфичних интересовања активирају мисаоне процесе, нове идеје, а тако се развија и креативност. На пример, ако дете воли диносаурусе нека му купе 3Д диносаурусе, слагалицу са диносаурусима. Могу да купе и атлас света па ће дете научити државе света, јер га интересује на којој територији су живели диносауруси, затим могу да погледају неки филм о њима, да купе мале фигурице диносауруса којима може да направи пуно нових игара и сцена. Све те активности доприносе развоју креативности. И када дете крене у школу, тај истраживачки дух, машту и креативност морамо да подстичемо и даље.
Прво што учитељи морају да знају јесте да су ликовно, музичко и физичко јако важни у периоду интензивног развоја мозга, а то је до дванаесте године.
Није скроз тачно да музичко и ликовно активирају само десну, а математика, граматика и логика леву половину мозга. Мозак је један орган и не можемо га баш тако лако делити на две различите половине. Свака има своју функцију, али оне заједно и синхроно раде. Највећу површину коре великог мозга заузимају асоцијативне регије и по распрострањености се види колико су оне важне. Зато је важно активирати их синхроно, а идеалан начин је свирање инструмента и комплексни покрети. Из мојих истраживања јасно је да за укупни развој биолошког потенцијала, морамо активирати све регије заједно и да у периоду развоја мозга не можемо делити активности на леву и десну половину. Морамо активирати (и то синхроно), велике регије мозга, па је јако важно да у периоду развоја, посебно до 12-те године што више пажње у школи посветимо предметима као што су ликовно и музичко.
Физичко је такође важно, јер је детету потребно што више кретања. У истраживањима спроведеним у САД и Канади, у периоду од 2008. до 2010. године, доказано је да уколико нема довољно аеробних активности, може доћи до смањења дубоких структура великог мозга, а то може смањити когнитивне способности детета.
Још једна ствар је важна за учитеље и наставнике. То је чињеница да је репродуктивно учење најнижи начин учења и да морамо да користимо друге, ефикасније методе и тако помогнемо деци да лакше савладају градиво у школи и да науче да мисле и повезују информације.
Такође сте помињали да је највећи проблем нашег образовног система што се фокусира на репродуктивно учење. Да ли то можете објаснити?
Ако гледамо физиологију мозга, онда је репродуктивно учење најнижи ниво учења. То је толико низак ниво, да често кажем да репродуктивно учење за мозак скоро и да не постоји. Ученик који тако учи мора да понови лекцију по 10-20 пута и опет је заборави. Али ако користимо знања из физиологије, онда је јасно да морамо да направимо искорак и да користимо методе које ће мозак лакше прихватити, меморисати и научити. Тим методама се бави НТЦ систем учења и користимо разне игре, које ученици и доживљавају тако, а успут науче пуно тога. Тада схвате да учење може да буде и игра, а онда када тако почну да раде свакодневно, они то радо прихватају, јер брзо виде резултате. Добију самопоуздање, немају страх од школе, оцене су боље, више науче и дуже то памте, а што је најважније – у овим методама морају стално да мисле.
Циљ НТЦ методе је да развија мишљење, што нажалост није толико изражено код учења напамет. То је један од најважнијих разлог за успех НТЦ програма и управо због свега наведеног програм НТЦ је и добио награду светске Менсе 2015. године, за допринос развоја друштва у целини.
Да ли бисте прихватили да будете ангажовани у министарству просвете и шта бисте прво урадили када је реч о реформи нашег образовања?
Нисам политичар, па не знам како бих се снашао, али мислим да одговорне особе у Министарству морају да траже нова решења, да ангажују најбоље стручњаке и да помогну да мењамо оно што се покаже као неефикасно. Уколико ме позову, радо ћу се одазвати и помоћи, јер већ сарађујем са неколико држава по питању образовања. Ово морамо озбиљно да схватимо, јер време иде јако брзо, а то се види по епохалним (столетним) открићима. Некад су то била велика открића, једном у 100 година, а данас их имамо сваке 2-3 године. Јасно је да ће се промене у свету брзо дешавати, у свим областима. Ако је држава некад настајала и нестајала за 500 година, то ће данас бити за 50. Питање је – а шта ће бити са државама које имају 20-30 генерација функционално неписмених ученика? Нема више времена да чекамо нову реформу за 5 или 10 година, да чекамо да Финска или Немачка нађу решење, па да ми то копирамо… Видимо да и они имају проблеме, да лутају, да не знају шта је најбоље, како да помогну ученицима. Финска која била узор свим државама Европе, напушта полако свој систем и тамо траже друго решење. Ми морамо већ данас да кренемо у реформу и да тражимо свој модел образовања који почива на нашем језику, култури, традицији, начину живота и да тако помогнемо и учитељима и ученицима.
Можете ли да направите паралелу између начина на који је Ваша генерација одгајана и начина на који данас родитељи подижу своју децу? Да ли су се ствари промениле на боље или на горе?
Мислим да генерално имамо ситуацију да су деца све слабија. Наравно неко дете искочи по својим способностима, али мишљење учитеља (радио сам неколико истраживања) је да су деца данас слабија у односу на децу пре 10 година у неколико области које смо испитивали: моторичке, математичко логичке, речник и опште знање.
Утицај на то свакако имају родитељи, а највећи проблем је презаштићивање и родитељи који све послове обављају уместо своје деце. Други проблем је недостатак кретања и сложених моторичких активности. Пре 30 година деца су била од јутра до мрака у покрету, а ишла су на спавање око 20 часова. Данас се деца мање крећу, нису на игралишту, него гледају ТВ, играју видео-игрице и сл. Нисам против компјутера, али морамо да знамо да одредимо границу детету.
Познато је да је проблем данашње деце везан за потешкоће са концентрацијом. Шта можемо учинити да то превенирамо, а шта да проблем решимо кад се већ појави?
Није само концентрација проблем, то је комплексно питање. Развојне сметње су у порасту, све је више деце са сметњама у говору или имају сметње када пишу или читају, не могу да рачунају, немају концентрацију, не могу да упамте лекцију. Тешко је дати одговор на то, иако често чујем да је проблем генетика. Ипак мислим да није само то, да велики утицај има промена окружења. Ми смо резултат прилагођавања и хиљадама и милионима година људи су се развијали у интеракцији са околином. И то се полако дешавало. А данас се окружење јако брзо мења, а знамо да окружење утиче на развој когнитивних способности. Сигурно да окружење може да утиче и позитивно, али и негативно. Мислим да је код развојних сметњи, дошло до негативног утицаја окружења, пре свега због грешака које родитеље направе у периоду развоја детета. Презаштићивање је проблем.
Дете не развија своје биолошке способности због родитеља који су уплашени да ће дете да падне, да се повреди, да ће сломити ногу или руку… Нормално је да дете падне, тако да је улога родитеља да обезбеде окружење где се могућност повреде своди на минимум, а не да спутавају дете – нпр. ако скаче, нека скаче у плиткој води, на песку, на трави, а не на кревету. Али, ако скаче и на кревету, онда око кревета не смеју да буду флаше, чаше, лего коцке.
Покрет је важан и увек је лакше имати такве покрете у природи, у парку, у шуми него у стану. Зато је савет родитељима – водите децу на планинарење, у шетњу, на игралишта. Тада се све регије коре великог мозга повезују, што помаже касније у школи у процесу учења, па неће бити толико проблема са учењем и концентрацијом.
У којој мери наставници могу да утичу на децу и исправе грешке које праве родитељи?
Тешко је поправљати грешке родитеља, па је јако важно да радимо едукацију и родитеља и васпитача и учитеља. Сви морамо да се бавимо овим проблемом, јер једино тако можемо да помогнемо да дете досегне своје биолошке способности. Написао сам књигу „IQ детета, брига родитеља“, као и приручник „Како успешно развијати IQ детета кроз игру“ да помогнем родитељима и васпитачима да не праве велике грешке и да их научим да их поправе (ако су већ направили неки проблем у развоју детета). Имамо и сајт www.ntcucenje.com где обрађујемо поједине теме које су интересантне родитељима, али и васпитачима и учитељима, па тако додатно помажемо свима њима да уоче и исправе грешке.
Заједно са Урошем Петровић креирали сте НТЦ систем учења. Можете ли упоредити овај и традиционални систем? Шта конкретно деца добијају овим начином учења?
Деца мисле да се играју, а то је велики мотив за њих. И све тако играјући се, они науче све што им на тај начин желимо пренети. И још нешто, они мисле, повезују, добијају нове идеје и развијају креативност. Осмислили смо радионице за децу НТЦ СИСТЕМ УЧЕЊА и то са Савезом учитеља Србије радимо волонтерски у неколико градова Србије, али са даровитом децом. Иначе програм је осмишљен за свако дете, али нисмо могли физички да радимо волонтерски са свима, па смо покренули и НТЦ радионице за осталу децу у 10-ак градова Србије, Босне и Херцеговине, Чешке, Црне Горе и Словеније.
Иначе Урош и ја предајемо на на Педагошком факултету у Копру. НТЦ метода је акредитована и сада је то стручни семинар и за учитеље и за васпитаче у Словенији, Хрватској, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Македонији, Чешкој и Србији, а радимо са образовним институцијама на имплементацији програма у још 10 држава Европе (Норвешка, Шведска, Италија, Бугарска, Грчка, Мађарска, Словачка, Швајцарска, Румунија и почињемо са применом у Немачкој).
Организујете и семинаре за родитеље, наставнике, учитеље. Можете ли рећи нешто више о томе?
Семинари су осмишљени као једнодневни (4 x 45 мин) како би родитељи научили основне ствари о развоју детета, о грешкама које могу успорити или оштетити развој детета и како то поправити. Нажалост, семинаре одржавамо ретко, јер због бројних обавеза не стижемо, али сви родитељи се могу информисати преко наше интернет странице www.ntcucenje.com.
Један од начина да родитељи нешто науче су и радионице за децу. У току су пријаве за радионице за децу, тако да сви родитељи коју упишу децу на радионице, имаће прилику да буду на неком од предавања, када ће научити основе програма.
Имамо и семинаре за васпитаче и учитеље, то је акредитован програм у Србији, тако да све заинтересоване институције могу да контактирају с нама преко сајта или преко Савеза учитеља Србије или Удружења васпитача Војводине.
Ако се у начину васпитања и образовања ништа не промени, какво друштво можемо очекивати у будућности и која би била ваша порука наставницима и родитељима када је реч о њиховој сарадњи на истом задатку – извођењу наше деце на прави пут?
Морамо да кренемо са реформом, што пре то боље. Већ сам рекао да време брзо пролази и озбиљне државе траже решење, брзо мењају стратегију, начин рада са децом. Луксуз је да чекамо 5 или више година или још горе – да чекамо нека држава нађе бољи модел, па да га копирамо. Мале реформе неће помоћи, оне морају бити свеобухватне. Морају обухватити родитеље, васпитаче, учитеље и наставнике.
Развој функционланог знања и креативности је приоритет сваке државе. Креативност је стварање нечег новог и нечег корисног. За то су потребне идеје, размишљање и повезивање информација. Тако да би развој креативности морао да буде један од приоритета образовања за 21. век.
Идеје су данас најскупље, оне скоро да не постоје. Ако хоћемо да идемо напред као друштво, морамо да развијамо креативност и повећамо употребно, функционално знање деце. А тестови показују да су наша деца испод просека у односу на вршњаке из Европе, а европски ученици су слабији у односу на Источну Азију. Дакле, функционално знање је један од приоритета Европске уније, па за нас који смо слабији од њих по том питању, функционално знање мора да буде приоритет на квадрат. Да би то поправили, прво морамо едуковати родитеље који понекад из најбољих намера успоре или оштете развој детета, па тек онда васпитаче и учитеље. Ако не будемо сви сарађивали, тешко да можемо да направимо велике промене.
Интервју водила А.Ц.