Šta to liči na pečurku i uvek je mokro? Ako je vaš odgovor kišobran – nije tačan, ali je dobra ideja. Kišobran je nekad i suv, a ako tražimo nešto što je uvek mokro, znači da je to nešto što je stalno u vodi. Pa šta to liči na pečurku i živi u vodi? Odgovor je meduza.
Pitanja na koje je odgovor kišobran, a koje traži razmišljanje može da bude: Šta to liči na pečurku i skuplja se posle kiše?
Pitanje za drugi razred osnovne škole: Koju životinju možemo da nacrtamo samo jednom bojom, a vidimo je svaki dan nekoliko puta? Napomena: to nije životinja, a zove se kao životinja. Odgovor je zebra.
Isto ovo pitanje za dete od pet godina glasilo bi ovako: Preko koje životinje pređe najveći broj pešaka?
I to je funkcionalno razmišljanje, dok mi od malih nogu učimo da razmišljamo reproduktivno pa bi klasično školsko pitanje za zebru bilo: Kako se zove crno-bela životinja koja liči na konja i živi u Africi?
Naše funkcionalno znanje nije dobro. Nikad nas nisu učili da razmišljamo. Ni kod kuće, ni u vrtiću, ni u školi, kaže dr. Ranko Rajović, doktor interne medicine, dugogodišnji predsednik Odbora za darovite Mensa i UNICEF-ov saradnik na projektu ranog podsticanja intelektualnog razvoja dece, osnivač Mense Srbije i Odseka za darovite Nikola Tesla Centra. Rajović je i autor NTC sistema učenja kojim se podiže intelektualni potencijal dece pa se razvija brzina razmišljanja i zaključivanja – tzv. funkcionalno znanje.
Učenje napamet nije u skladu s ljudskim mozgom
Učenje napamet fiziološki nije u skladu s našim mozgom i besmisleno je. Međutim, učitelji ne znaju kako drugačije da uče decu, što znači da moramo stvarati inovativne metode, a da su funkcionalne. NTC metoda zasniva se na tome da deca misle da se igraju, a nauče lekciju.
Jedan od najvažnijih ciljeva NTC sistema je razvijanje mozga deteta od najranije dobi, što se postiže – kretanjem. Naša deca su 30 posto slabija nego što smo mi bili u njihovim godinama, imaju manje mišića jer se manje kreću. Skakanjem se aktiviraju svi mišići, menja težište tela, dete se kreće levo-desno, a sve te mišiće kontroliše mozak i pravi nove nervne veze sinapse važne za razvoj inteligencije. Svaka motorička aktivnost važna je za dete, čak i žvakanje hrane. Zbog toga Rajović napominje da dete sa godinu i po dana mora potpuno da pređe na čvrstu hranu.
Velika je greška davati detetu mekanu, izmiksanu hranu do druge ili treće godine jer ne dolazi do stimulacije velikog dela mozga. Jezik se slabije kreće kad dete jede mekanu hranu, a jezik je važan za razvoj govora. Obrazi su slabi pa dete ne može da izgovori p i b.
Mekana hrana ne može očistiti zube kako treba pa će biti više karijesa i onda se vade mlečni zubi. Roditelji ne znaju koliko su mlečni zubi važni za jačinu u ustima. Njihovim vađenjem se remete mišići lica i vrata pa se menja izgled tela i dolazi do problema sa držanjem tela.
Roditelji mi kažu kako se boje da se dete ne zadavi čvrstom hranom, a drugi najčešći razlog je – jer neće jesti. Pa zašto se onda ne preskoči obrok, ako dete neće da jede, nemojte mu ni dati da jede (osim ako dete nema senzorne i psihološke poteškoće, tada treba biti postepen i blag pristup). Nekoliko puta mi se dogodilo da mi mame kažu: ‘Pa vi imate neke spartanske metode.’
Pa čekajte, otkad je preskakanje obroka postalo spartanska metoda? Eto dokle smo stigli.
To je posao roditelja – da naprave granicu zato što oni znaju šta je dobro, a dete ne zna šta je dobro. Moramo da preuzmemo tu odgovornost jer od nas zavisi razvoj deteta, govori Rajović koji je i autor knjige “IQ deteta – briga roditelja” koja će roditeljima dece mlađe od pet godina pomoći da ne zapadnu u današnje zamke vaspitanja.
Jedna od tih zamki, ističe Rajović, jeste i preterano hvaljenje deteta. Mudrost roditeljstva je da pronađu gde je granica.
Potreba za pohvalom je instinktivna potreba deteta. Ako ga pohvalimo, ono dobije hormon sreće koji mozgu šalje jasnu poruku ‘lakše ću preživeti’ jer je mozak organ za preživljavanje.
Kad dobiju pohvalu, dobiju potvrdu da je to što rade dobro i zato se darovita deca uvek javljaju u školi kad učitelj postavi pitanje. Ali kad je škola reproduktivna, takva deca se stalno javljaju pa ih učitelj više i ne pita. Učitelj čak kaže ‘pa nemoj više da se javljaš, evo tebi 5, idi u dvorište i igraj se’.
Takvo dete čak i ne želi više da se javlja zbog drugih učenika u razredu jer kad se stalno javlja zapravo pokazuje neznanje svojih prijatelja iz razreda. Ljute se na njega, zovu ga štreberom i drugim pogrdnim imenima, gurnu ga u prolazu…
Reproduktivna škola je stvar prošlosti. Moramo da mislimo o drugim vrstama škola kakvih ima u svetu, moramo da gledamo dobre primere i dobra iskustva i da pokušamo da ih implementiramo na ove metode“, poručuje Rajović koji živi u Novom Sadu gde je nedavno svedočio pomalo uznemirujućem prizoru:
Roditelji su u kolicima vozili dete od dve i po godine koje je držalo tablet i nešto radilo po njemu, zabrinuto govori Rajović i ističe da neki roditelji bebi od godinu dana daju pametni telefon i ona prstom traži slike.
Nove tehnologije: kada korisno prelazi u štetno?
Dete ne možemo osloboditi telefona i novih tehnologija, moraju da znaju to da koriste, ali pitanje je gde je granica, odnosno gde korisno prelazi u štetno.
Često mi roditelji kažu kako pokušavaju da sklope neki dogovor, ali deca to svaki put izokrenu i prekrše. Kažu: ‘Mama, jel mogu još pet minuta, sutra ću pet minuta manje?’ ‘Mama, mogu li danas da igram igricu 15 minuta, sutra neću ni igrati?’
Svaki put dete izmišlja nešto novo. Tu mora da se postavi granica. Može nekad da se napravi izmena, ali granica mora da postoji, objašnjava Rajović koji od roditelja zna čuti i sledeće:
“Super da dete ima mobilni jer je mirno pa da se odmorimo od njega.”
Pa zašto imate dete ako se morate odmarati od njega? Detetu se moramo posvetiti, a mozak se najviše razvija u pokretu od druge do pete godine. Mozak, odnosno nervni sistem karakteristika je živih bića koja se kreću, a najsloženiji nervni sistem ima čovek. Po toj analogiji, mi smo živa bića za kretanje.
Dakle, ‘posao’ deteta od druge do pete godine je da se kreće, vrti, skače, a ne da sat ili dva gleda u telefon.