У протеклих годину дана, воде се полемике какве би последице по развој детета и усвајање неопходних знања могао да има комбиновани модел наставе какав су ђаци имали у претходном периоду.
Како је и у којој мери онлајн настава утицала на децу школског узраста, колико времена они проводе испред мобилних телефона и рачунара и због чега је то опасно, за портал Мој Нови Сад објаснио је др Ранко Рајовић.
Шта су предности а шта мане онлајн наставе?
– Рекао бих да је онлајн настава нужно зло. Ситуација је била таква да смо због изолације морали да се сналазимо и онда се као једино решење показала онлајн настава. У том смислу, она је добра, али оно што није добро јесте то што су деца, поред наставе, додатно користила нове технологије. Радили смо истраживање које је показало да наша деца, мимо онлајн наставе, дневно користе мобилне телефоне три до пет сати. То је случај у основној школи, а сад радимо истраживање за средњу школу где резултати показују да они по пет, шест сати дневно проводе испред телефона. То је јако пуно, а родитељи не схватају колико је то озбиљан проблем.
Које су последице?
– Не могу се одмах видети, јер су дугорочне. Американци су радили истраживање којим је утврђено да су смањене дубоке регије мозга, што значи да се оштећује нешто од когнитивних способности и концентрације и меморија је слабија. Све је актуелнији проблем који се зове хипер пажња. Ми одрасли имамо дубоку пажњу и можемо, без проблема, да читамо неку књигу или учимо пола сат, два, три, а наша деца не могу ни петнаест минута. Ми смо још пре короне причали о томе и тај проблем је све већи из године у годину, а бојим се да ће сада још више да се продуби.
Онлајн настава неће оставити последице ако су деца преко мобилних телефона само пратила наставу, проблем је ако су их додатно користили. Иначе, онлајн настава је у почетку била тешка јер ни учитељи, ни ми на факултету, нисмо навикли на њу. Када смо стекли рутину, виђао сам колеге и учитеље који врхунски раде, тако да су деца гледала два, три школска часа са високом концентрацијом. То значи да онлајн настава може да буде чак и добар модел, зато што су учитељи били принуђени да анимирају децу и да се више труде него на редовној настави. Ја сам са својим тимом на Педагошком факултету у Словенији користио нове методе учења и добили смо стварно добре резултате. Ми смо чак цео пројекат „Време за НТЦ“ ставили на наш сајт, и тамо бесплатно родитељи и учитељи могу да пронађу методе учења кроз игру.
Можете ли да наведете неки пример?
– Мозак боље ради када је нешто нелогично, јер тада укључује своје резервне капацитете. Зато ми у наставу уводимо неке нелогичне елементе, које деца одмах примећују и то као да их разбуди. Ми тај физиолошки трик користимо да их уведемо у наставу. Рецимо, малој деци кажем, без додатних инструкција, да нацртају слику од именица трава и сунце. Они размисле, онда цртају и већина деце, рецимо од пет година, нацрта да трава расте до сунца. Онда им рецимо дам три именице – авион, деца и панда и тражим да направе причу од тога. Када то тражим од учитеља, већина каже „Деца лете у авиону, иду у Кину да виде панду“. Ја им кажем да је то логично и да смисле нешто боље. Онда кажу „Панда вози децу у авиону“. Да ли је то наш максимум? Дете од пет година ми је исте секунде дало пример „Деца скачу из авиона и хвата их летећа панда“. То је дечји мозак, он тако ради и на тај начин активира важне регије мозга. Радио сам снимања на функционалној магнетној резонанци, где се тачно види да цео мозак ради под тим условима.
Такође, тражим од деце да нацртају неку реченицу или стих, па смо имали стих „Наша мама би у свет одлетела“. Већина одраслих нацрта маму у авиону, а дете рецимо нацрта маму са крилима која излазе из главе. Једна колегиница ме је питала како могу да учим децу да крила расту из главе. Наравно да деца знају да крила не расту из главе, али пусти их да у њиховој машти расту.
Ако кажемо детету да не могу крила из главе или трава до сунца, да летећа панда не постоји, да не може ово или оно, ми у ствари затварамо најважније регије у њиховом мозгу. То се зову асоцијативне регије, а у њима се налази креативност и дивергентно мишљење. Зато се често каже да школа убија креативност.
Пред нама је школски распуст, како предлажете да га деца проведу?
Веома је важно да тај период што више проведу у игри, јер су наша деца постала зависна од телефона, рачунара, таблета и телевизора. Зато их пустите на игралишта, у паркове, на кампове, код родбине на село, било где у природу. Наша деца траже покрет, а ми то не схватамо. Када смо прошле године имали НТЦ камп, један од предавача који је био задужен за групу од шест година, је укључио мерач корака. Био је са децом све време, од осам ујутру до осам увече, и са њима ишао у шетњу, на полигоне, разгибавање и радионице. Увече је видео да је тог дана са њима прешао 16,5 километара, а деца, која су тамо стално трчала, сигурно су прешла 20. То значи да ће дете од шест година, када га пустите у слободну игру, прећи 15, 20 километара без проблема. И нико није био уморан, сви су се играли, само су увече када су легли заспали за минут. Нема оног успављивања, као када ми родитељи кажу да дете неће да спава него морају да га успављују. Дете мора да се умори и спава у девет, чим падне мрак.
Зашто је то важно?
Зато што се мозак изграђује у РЕМ фази спавања и сан је јако важан за развој мозга. Нека се родитељи сете, да смо ми ишли да спавамо када падне мрак. Сада наша деца не могу, а једини разлог је што нису потрошила енергију. Ми биолошки имамо највише енергије од треће до осме године живота, јер се мозак развија у покрету. Енергија нам је дата да би се кретали и развијали мозак, а ако дете не пређе пет или десет километара, како ће да заспи? Спавање се пореметило, све је више телефона и зрачења и одједном се дешава да 50% наше деце има развојне сметње – немају концетрацију, не могу да пишу, да читају, да седе и уче. Зато је важно да се дете креће, да буде спретно и окретно.
Ја гледам родитеље са малим дететом у шетњи, оно види неку барицу и жели да скаче по њој, али родитељ му не да и вуче га за руку. Па пустите га, јер мозак тера дете да све проба – да скаче по бари, да се пење узбрдо и да иде низбрдо, да се попне на грану. Одједном смо дошли до тога да родитељи не дозвољавају игру, не дозвољавају те покрете јер су или опасни, или ће се упрљати или не знам шта. Наравно да је безбедност на првом месту и да га нећете пустити да пада по степеницама или неком бетону, али нека падне на траву, у песак или у блато, па и нека огули лактове и колена, неће му ништа бити.