“Naše okruženje se toliko brzo menja da je izuzetno važno da shvatimo da moramo brže da radimo. Zato je postojala potreba da se medicina približi pedagogiji, psihologiji, učiteljskom poslu, defektologiji… i tako formira taj predmet neuronauke u vaspitanju i obrazovanju. Njegova svrha je da pomogne ljudima iz ovih profesija da medicinu razumeju, a onda svako uzima onoliko koliko mu treba. Da li je to sport, da li je vrtić, škola… Kada se vidi kako mozak radi, lakše je, onda, da shvatimo koje su smernice za rad sa decom.” – tvrdi Ranko Rajović, jedan od autora NTC programa i šef Katedre za neuronauke u vaspitanju i obrazovanju na Pedagoškom fakultetu u Kopru.
Kako objašnjava, neuronauke jasno govore da je učenje napamet greška. Ovaj način učenja stvara ogroman otpor kod dece jer to nije u skladu sa njihovom prirodom.
Škola mora da liči na igru
To što su kognitivne sposobnosti dece iz generacije u generaciju sve manje bi trebalo da nam bude alarm da nešto mora da se menja.
“Škola MORA da liči na igru. To je jedina škola budućnosti. I tu ne mislim na igranje kako ga možda mnogi shvataju. Ono što je važno jeste da metode nastave liče na igru. To su one metode kada deca jedva čekaju sledeći čas. Kada neće da izađu iz učionice kada zvoni za kraj. E to je prava škola” – ističe Rajović.
On dodaje da moramo da reagujemo brže, umesto da čekamo da nam nove metode rada s decom nađu Finska ili Francuska ili neka treća država.
“Odrasli koji rade s decom bi trebalo da znaju koje regije mozga se aktiviraju u kojoj igri, na koji način se one povezuju, šta je krajnji rezultat… Evo i jednog primera koji učitelji mogu da primene odmah. Između klupa u školi se razapne lastiš, kao paukova mreža. Okači se zvonce. I deca se javljaju da izađu na tablu. Ustanu, hodaju preko toga da ne zakače, napišu ili urade to što treba na tabli i onda se u rikverc vraćaju na svoje mesto. Svi tu gledaju da ne zakače i tako dobijamo fokus, a pritom deca rado učestvuju u ovakvim igrama. Kad nauče već, za 10 dana možemo malo da otežamo i aktiviramo misaoni proces. Recimo, sve te trage su bele, a jedna je žuta i jedna crvena. Kad dođu do žute izgovore nešto što je žuto (limun, sunce…), a kada dođu do crvene nešto crveno (jagoda, trešnja). Onda drugi dan, kad dođu do žute treba da urade, na primer, tri čučnja, a kad dođu do crvene dva okreta oko svoje ose. Ako tih dana uče gramatiku, kad dođu do žute, da kažu dva prideva, a kod crvene, dva glagola. Tako se deca kreću, a ujedno obnavljaju gradivo” – objašnjava ovaj stručnjak za dečji razvoj.
Kako kaže, ove metode je i sam isprobao i deca se tu zapravo i ne javljaju da bi nešto na tabli pisali, nego da bi se kretali jer im je to sve interesantno. Deca, sve što su radila tog dana mogu onda da ponove kroz poligon.
“Svaki učitelj može to da koristi, a mnogo je benefita, za fokus, koncentraciju, razmišljanje. Deca moraju da razmišljaju dok se kreću, to su aktivni misaoni procesi u kretanju. I to je pravi razvoj mozga.” – ističe Ranko Rajović.
Sve ovo nam, kaže Rajović, treba jer su motoričke sposobnosti naše dece jako slabe i mi ne možemo samo da im vratimo lastiš i klikere jer se neće snaći. To se na upisu u prvi razred vidi.
“Kada smo s decom radili čučnjeve, evo neka i roditelji ovo probaju, mi od njih stražimo da čučnu do pola i da se tu zadrže. Polovina njih “propadne” jer nemaju mišiće dovoljno razvijene da ih zadrže. Takođe, ako okačite dete na šipku, da svojim rukama drži težinu, setite se da smo mi to mogli po desetak sekundi. Deca danas jedva dve, a neka se puste čim ih okačimo. Nema snage u rukama, nema je u nogama. Ravna stopala zbog nedostatka kretanja. Dete koje se dnevno kreće par kilometara, a naša deca prelaze prosečno od dva do pet, ne mogu se pravilno razvijati. Eto, to je problem” – kaže Rajović.
“Zato je ta igra toliko važna.” – kaže on.
Kao odličan primer navodi i igru Dan Noć koja je deci, u svojoj osnovnoj verziji – dosadna. Rajović predlaže, za decu u vrtiću, da se odrede boje. Dan neka bude, recimo, žuta, a noć crvena.
“Onda vi, umesto dan noć, govorite kruška, trešnja, banana… I deca pogreše, ali žele opet jer je to sad za njih izazov. U školi, naprednija verzija bi mogla drugačije da se izvede. Ako deca, na primer, u tom periodu uče neparne i parne brojeve, parni su dan, neparni noć. Pa onda govorite brojeve 2, 7, 9… i deca sedaju i ustaju. Kad su malo stariji to može i kroz sabiranje i oduzimanje. Pa učitelj kaže 6+2, aha, to je 8, par, znači dan, ustajem. Kasnije i tablica množenja, na isti način. I oni tako računaju, uče, a pritom tog dana čučnu 50 puta. To je ono o čemu govorim. Nije klasična igra, već metode učenja koje liče na igru. A šta smo dobili? Deca su uradila 50 čučnjeva, ojačala motoriku, radila na razvoju kognitivnih sposobnosti i obnavljala gradivo. To su te igre o čijem bi uvođenju u nastavu trebalo razmisliti.” – objasnio je Ranko Rajović.