Sunđeri & Krede
Boris Jašović
Kada sam, ispostaviće se zauvek, odlazio iz male varoši u drugi grad i drugu jugoslovensku republiku, a bilo je to početkom 80-ih i koncem prvog razreda osnovne škole, moja učiteljica Bosa Urošević poklonila mi je „Čovekovu sudbinu“ Mihaila Šolohova.
„Poklon svom dobrom učeniku Borisu od učiteljice“, napisala je na prvoj stranici knjige iz čuvene Radove edicije „Reč i misao“.
Tek sam mnogo godina kasnije, nakon intenzivnijeg razmišljanja o tome koliko je učiteljici tada bilo teško da izabere odgovarajuću knjigu za učenika kojeg više nikada neće videti u životu, shvatio da je odabrala pravu knjigu.
„Kakva li sudbina čeka ovo dete“ – čujem je kako postavlja sebi to pitanje dok u jedinoj knjižari u varoši bira odgovarajući naslov za poklon. I ja sam njoj na rastanku poklonio nešto, valjda isto knjigu, ne sećam se tačno koju jer sam imao sedam godina i nisam u potpunosti bio svestan situacije. A i roditelji su (istinu govoreći) birali poklon umesto mene dok sam se ja više bavio klikerima u prašnjavom dvorištu ispred zgrade. Ali kad je konačno došao Dan D, napisao sam posvetu i sav važan pružio knjigu učiteljici.
U to su se vreme učiteljicama pokloni uručivali isključivo za 8. mart i na kraju četvrtog razreda osnovne škole. Ili u specijalnim prilikama kao što je bila ova. Za praznik žena svako bi nacrtao učiteljici čestitku sa prigodnim tekstom: SREĆAN 8. MART ŽELI VAM…, pa bi naposletku učiteljica bila zatrpana kreativnim postignućima svojih učenika uz po koji poljski cvet pride, ubran na livadi iza škole. I to je bio najlepši i najkreativniji poklon koji bi učiteljice u to vreme mogle dobiti od svojih učenika. Znatno kasnije će uslediti buketi cveća kupljeni u cvećari, bombonjere iz samoposluga…, devedsetih čak i zlatni lančići i prstenje kao odraz sveukupnog moralnog sunovrata.
Pre toga, dakle osamdesetih godina prošlog veka, roditelji se nisu mešali u posao učiteljicama, a kamoli organizovali kupovinu poklona (kao što se to čini danas za svaki osmi mart i nakon završetka svake školske godine). U međuvremenu, situacija se iz korena promenila, kao što se uostalom i sve ostalo promenilo. Polako smo (ali sigurno) otišli dođavola. Makar onog tehničko-tehnološkog.
Roditelji su danas povezani pomoću „pametnih telefona“ pa uzajamno razmenjuju informacije iz školskog života svoje dece preko viber i ostalih sličnih grupa – što na kraju krajeva i nije tako loše. (Put u pakao popločan je dobrim namerama). Treba znati šta se radilo na časovima u školi i šta se sve ima odraditi za domaći kod kuće? Problemi, međutim, nastaju kad se pojave ambiciozni roditelji koji bi da povedu kolo i za pojas zadenu, pa se iz dobrih namera često izrode nepotrebni i nedopustivi kiksevi. Desi se tako da ambiciozni roditelj sa viškom slobodnog vremena (i ničim izazvan) pokrene na viber ili kakvoj drugoj sličnoj telefonskoj grupi akciju prikupljanja novčanih sredstava za kupovinu poklona učiteljici povodom (pazite sad) završetka trećeg razreda osnovne škole. Štaviše, reč je o nekakvom novouspostavljenom trendu koji se nezadrživo širi ovdašnjim školama. U svakom slučaju, radi se o trendu koji je lišen dobrog ukusa. Uostalom, zar se darovi učiteljicama ne uručuju tradicionalno svakog 8. marta na Dan žena, pa bi svako dodatno darivanje, izuzev poklona nakon završetka četvrtog razreda kada se učenici definitivno i zauvek rastaju od učiteljice, moralo predstavljati neukusni akt nepotrebnog preterivanja. Međutim, nije ni to jedini problem. Trebalo bi da zabrine nedostatak osećaja za javnu raspravu kod ambicioznih roditelja koji se samoinicijativno poduhvate organizovanja kupovine poklona učiteljici kad mu vreme nije. O čemu se radi?
U većini slučajeva, ambiciozni roditelj, nazvaćemo ga „pokretač besmislene akcije“, slabo vodi računa (ili mu/joj uopšte nije stalo) do mišljenja ostalih roditelja! Reč je o tome da on/ona samoinicijativno donosi odluku da učiteljicu treba darivati na kraju trećeg razreda, i umesto da na viber ili nekoj sličnoj grupi priupita ostale roditelje šta misle o tome – on/ona im jedino ostavlja mogućnost da odluče šta treba kupiti i koliko novca za kupovinu poklona treba izdvojiti? U diplomatiji se to naziva politikom svršenog čina, a u kvazidemokratijama slobodnim i ravnopravnim načinom odlučivanja.
No, ni to nije najbitniji problem! Šta ćemo ako se na viber ili nekoj sličnoj grupi ne nalaze svi roditelji dece iz odeljenja, što automatski znači da su dotični roditelji u startu isključeni iz bilo kakvog dogovaranja – u našem slučaju oko akcije kupovine poklona učiteljici. Tu se (naravno) još uvek ne radi o pravoj diskriminaciji roditelja (a preko njih i njihove dece), budući da će prava diskriminacija dece (preko njihovih roditelja) uslediti tek u finalnom činu primopredaje poklona. Do tada, ostavimo mogućnost da se među roditeljima sa viber ili neke slične grupe, kako to obično biva unutar ljudskih zajednica, „zapodene“ polarizacija mišljenja. Tako će jedni bespogovorno i u stanju oduševljene egzaltiranosti prihvatiti predlog ambicioznog roditelja, dok će drugi (mada će njihov stav javno izneti eventualno jedan do dva roditelja), smatrati da je nepotrebno kupovati učiteljici poklon nakon završetka trećeg razreda!
Prvo, jer je poklon već kupljen za 8. mart! Drugo – jer Dan žena nije bio tako daleko. Postojaće, naravno, i treća grupa roditelja koja će u prvi mah biti protiv kupovine poklona, ali će ubrzo promeniti mišljenje pod pritiskom fiktivne većine ne shvatajući pritom kako lični stav ne zavisi od nekakve većine ili manjine, već od ličnog integriteta pojedinca. I tako. Zamislimo da je ambiciozni roditelj svakodnevno, u narednih nekoliko dana, preko viber ili neke slične grupe obaveštavao ostale roditelje ko je od dece (odnosno njihovih roditelja) i koliko priložio za poklon učiteljici. A odmah zatim zamislimo kako je na poslednjem času u tekućoj školskoj godini došlo do uručenja velelepnog cvetnog buketa sa prigodnom čestitkom i imenima učenika koji su (odnosno čiji su roditelji) učestvovali u darivanju učiteljice. Iznesimo sada hipotezu prema kojoj je od ukupno 30 učenika u kupovini poklona učestvovalo njih 14. Da li bi u tom slučaju trebalo na čestitki potpisati svu decu iz razreda ili samo decu čiji su roditelji finansirali poklon? Sa ovim će se problemom kad-tad susresti svaki samoinicijativni „pokretač besmislene akcije“ koji ne razmišlja o posledicama vlastitog delanja. Jer i put u diskriminaciju na koncu može biti popločan dobrim namerama.
Ukoliko iza svega stoji iskrena namera da se učiteljici uruči poklon ispred čitavog odeljenja, onda bi bez dileme trebalo potpisati svu decu, ili bar neutralno – naziv razreda UČITELJICI OD TREĆEG…, bez obzira koji su učenici (odnosno njihovi roditelji), učestvovali u kupovini poklona. Na taj nači bi se izbegla diskriminacija dece (čiji roditelji nisu priložili novac za poklon), ali bi se takođe izbegao i opor ukus koji će učiteljica definitivno poneti nakon čitanja čestitke na kojoj fale potpisi više od polovine odeljenja!
Ovim dolazimo do velikog finala naše male rasprave o darivanju učiteljica kad mu vreme nije. Radi se o paradoksu nastalom iz inicijative ambicioznog „pokretača besmislene akcije“ – unesrećivanje učiteljice koju je prema prvobitnoj ideji trebalo usrećiti!
Uostalom, zamislite da ste učiteljica u situaciji kad vam na čestitki nedostaju potpisi više od polovine učenika? Do takvih situacija naravno ne bi ni dolazilo kada bi se pokloni učiteljicama kupovali kada treba, a ne kada nekome padne na pamet. I to bez odluke većine roditelja kojoj bi prethodila javna rasprava o neophodnosti darivanja kad mu vreme nije.
Na koncu, niko ne spori roditelju pravo da pokrene inicijativu da se učiteljici kupi poklon – bilo kada, ali onda roditelj mora uzeti u obzir i stavove ostalih roditelja – naročito neistomišljenika, zatim činjenicu da neki roditelji neće biti obavešteni o rečenoj akciji, te da određeni roditelji nisu u mogućnosti da često prilažu novac za raznorazne poduhvate ambicioznih roditelja. Takođe, roditelji koji samoinicijativno pokreću akcije kupovine poklona učiteljicama kad im vreme nije, moraju biti svesni da potpisivanje celog odeljenja ispod poklona predstavlja imperativ i moralnu obavezu inicijatora, budući da se time izbegava diskriminacija dece čiji roditelji (iz nekog razloga) nisu učestvovali u darivanju učiteljice, a posebno jer se time izbegava i urušavanje dostojanstva ličnosti dotične prosvetne radnice! Pa i tada ostaje ključno pitanje o kojem treba raspravljati – da li je ipak (ne)ukusno uručivati poklone učiteljicama posle završetka prve, druge i treće godine osnovne škole? Pogotovo jer postoji i 8. mart! I što je važnije – da li je red da se prvo svi roditelji iz odeljenja dogovore da li uopšte ići u akciju kupovine poklona učiteljici, a tek onda, ukoliko većina odluči da treba, preći na izbor odgovarajućeg poklona. Mada, ne znam zbog čega se te stvari ne bi prepustile samoj deci koja barem tada ne bi zavisila od principa, ćudi, ambicija i loših ukusa vlastitih roditelja.