„Ono će da mesi! A ja ću posle celu kuhinju da ribam! Umoriću se više od čišćenja nego od kuvanja. Ne treba mi pomoć u kuhinji. Brže ću sama…“
Preterana briga, perfekcionizam, želja da kontrolišete detetovu sudbinu i upravljate njome – ometaju detetovu samostalnost. I šta još? Banalni deficit vremena.
„Nemam kad da čekam da se dete samo nasapunja. Ono će da počne da se igra sapunom, da duva balončiće između prstiju. Nemam kad da čekam da se poigra. Treba da se spava. Umiću ga ja začas…“
„Ono će da mesi! A ja ću posle celu kuhinju da ribam! Umoriću se više od čišćenja nego od kuvanja. Ne treba mi pomoć u kuhinji. Brže ću sama…“
“Preterana briga, perfekcionizam, želja da kontrolišete detetovu sudbinu i upravljate njome – ometaju detetovu samostalnost.”
„Uh, sad ću opet morati da ga podsećam, nagovaram, motivišem, da počisti za mačkom. Nemam ja toliko vremena. Brže ću ja to sama…“
Da bi se mirno podnela „neperfektna“ kupovina, važno je prvo ugušiti perfekcionistu u sebi.
„Ona je spora ko puž. Dok sačekaš da se sama obuče, prođe večnost. Moralo bi se ustajati pola sata ranije. Bolje da je ja obučem na brzinu…“
Pored deficita vremena, smetnja je i čvrst stav zacrtan u glavama nekih roditelja: „Naš zadatak je da dete poštedimo poteškoća i sačuvamo ga od grešaka.“
To je, razume se, lepa ideja, ali njena realizacija nema nikakve veze s realnošću. A realnost je takva da se svaki čovek u svom životu, pre ili kasnije, susreće sa poteškoćama. I svako pravi greške.
“Realnost je takva da se svaki čovek u svom životu, pre ili kasnije, susreće sa poteškoćama. I svako pravi greške.”
Uzmimo da će superroditeljima sve odlično ići za rukom. Sve poteškoće koje se pojavljuju na detetovom putu oni će sami otklanjati. Ali da bi se detetu operativno pomoglo, to dete treba da bude pored njih. Uvek. Prema tome, mogućnost da živi bez poteškoća dete će morati da plati ličnom slobodom i samostalnošću. Ali ga ni to neće spasiti. Roditelja jednom više neće biti. A dete će ostati samo. Iako, gledajući po uzrastu, odraslo, svejedno je – bespomoćno.
Ne, zadatak roditelja jeste da pomažu detetu da izlazi na kraj s teškoćama. Da ga uče da se napregne i savlada teškoće. Takvo iskustvo je važno. To je kao pelcovanje. Kao treniranje imuniteta. Kao redovna fiskultura. Ako ima takvo iskustvo, u teškoj situaciji, bez obzira koliko mu je godina, dete će se savladati i reći: „Ništa, i s ovim ću izaći na kraj.“
Slično je sa greškama. Ako posledice grešaka nisu štetne po život i zdravlje, onda se, unapred znajući da dete greši, možete s njim složiti: „Dobro, probaj.“ Ako dete lišite iskustva sopstvenih grešaka, istovremeno ga lišavate i mogućnosti da analizira, izvlači zaključke, predvidi, najzad – da ispravlja greške. „Pametni uče na tuđim greškama“ – hipotetički je tačan iskaz. Ali činjenice govore da se „kako je ispravno“, „kako bi bilo bolje“, „kako treba“ – bolje usvaja kroz sopstveno iskustvo, iskustvo svojih grešaka.
–Hoću obične rukavice.
–Ne, one će se odmah ukvasiti i ozepšće ti ruke. Uzmi nepromočive.
–Neće da se ukvase! Hoću obične!
–Kad ja kažem da će da se ukvase, onda će da se ukvase! Uzimaj ove!
A može i ovako: neka dete krene s običnim rukavicama, a vi ponesite nepromočive. Obične rukavice će se ukvasiti, ruke će mu se smrznuti i dete će samo tražiti nepromočive rukavice. To će međutim biti njegova lična odluka zasnovana na ličnom iskustvu.
–Kada crtaš, bolje da sve drugo, što ti ne treba, skloniš sa stola.
–Mogu i ovako.
Ups, voda se proliva i kvasi blok… Evo ga – negativno iskustvo je tu. I odmah je postalo jasno zašto je bolje raskloniti suvišne stvari sa stola. Sad je najvažnije da se suzdržite od zanovetanja: „E tako, a lepo sam ti govorila! Treba da slušaš kad ti se govori!“
Sad je najvažnije da se suzdržite od zanovetanja: „E tako, a lepo sam ti govorila! Treba da slušaš kad ti se govori!“
Pre upornog nametanja svoga mišljenja, razmislite kakve mogu biti posledice? Još jedared: da li su posledice pretnja za život i zdravlje? Ako nisu, postavimo sebi sledeće pitanje: da li se posledice mogu lako prevazići ili anulirati? Ako mogu, dozvolimo detetu da dobije po neku čvrgu i izvuče zaključke.
Razbijena čaša, prolivena voda – to je detetovo životno iskustvo!
Dete je prolilo vodu. Dete je razbilo čašu… Da li je to loše ili dobro? To je naprosto činjenica. Činjenica je neutralna. A dalje sve zavisi od mamine reakcije. Mama se može uplašiti. Jao užas! Dete će sad ugaziti gde je mokro i ukvasiti čarape. Razbilo je čašu? Jao, sad će zabiti staklo u nogu. A staklo može da uđe duboko ispod kože. Užas, užas, užas! U maminoj glavi već teče film strave i užasa: hirurzi pode maskama vrše operaciju izvlačenja komadića stakla iz dečjeg stopala… Preplašena, ona evakuiše dete u drugu sobu i stavlja ga na kauč. Moli tatu da ga do završetka čišćenja ne skida sa oka: „Da niste nos promolili u kuhinju!“ Za svaki slučaj, mama obuva detetu patofne (iako ono sedi na kauču). I jadno dete zaključuje da je svet opasan, da je ono nezaštićeno, i da je jedino bezbedno mesto na svetu – kauč…
Nije dobra varijanta ako mama pobedonosno izjavi: „Rekla sam da ćeš prosuti!“ Uzgred ona može reći i da je dete „ko vezana vreća“, da se „petlja gde mu nije mesto“ i pobrojati sve detetove grehe u poslednje vreme. Najverovatnije će uslediti i neutešna prognoza: „Uskoro ćeš tako porazbijati sve sudove!“ Uz to mama u ljutini može šlepnuti narušioca poretka i isterati ga iz kuhinje. To je situacija neuspeha, koja će kod deteta formirati odgovarajuću samoocenu…
Razbijena čaša, prolivena voda ili šta god treće – to je detetovo životno iskustvo. Da li će to iskustvo kočiti dalju aktivnost, biti traumatično ili podsticajno u pogledu samoocene – zavisi od reakcije i ponašanja odraslog.
S druge strane, mama može mirno konstatovati činjenično stanje. Jer to se svima dešava, uobičajena situacija. O da, dete je prebrzo nagnulo kutlaču. O da, stavilo je čašu na samu ivicu stola. Svi mi dok nešto učimo, činimo greške. Ako mama polako objasni kako se sipa voda, ako pomogne u skupljanju komada stakla objašnjavajući uzgred zašto je važno biti pažljiv, ako kaže šta treba raditi s baricom ili još bolje – dâ detetu krpu da i ono s njom briše pod, dete će dobiti razvojno iskustvo. Iskustvo analize grešaka i njihovog ispravljanja.
Razbijena čaša, prolivena voda ili šta god treće – to je detetovo životno iskustvo. Da li će to iskustvo kočiti dalju aktivnost, biti traumatično ili podsticajno u pogledu samoocene – zavisi od reakcije i ponašanja odraslog. „Lenja mama“ daje prednost tome da breme čišćenja podeli sa detetom, da joj ono pomogne koliko može.
Odlomak iz knjige „Samostalno dete ili kako da postanete „LENJA“ MAMA“, Ana Bikova, Službeni glasnik, 2019.
Izvor: Detinjarije