Када сам пре неко јутро излазио из стана, у ’’лету’’ сам ухватио разговор који су, док сам пролазио поред њих, водили једна бака и њен унук. Стајали су испред лабораторије за анализу крви и чуо сам како унук пита баку да ли зна да је он на распусту. Бака је одговорила свом отприлике осмогодишњем унуку да зна и да ако хоће може да јој прави друштво док обави анализе у лабораторији а да касније може да иде са другарима у парк. Стигао сам још да чујем како симпатични дечкић каже како он може да ради што год хоће али да ће ипак прво њој правити друштво. Бака се зачудила, ’’како можеш да радиш шта хоћеш’’? ’’Могу јер сам на распусту!’’-одговорио је дечак.
Овај ненамерно прислушкивани разговор ме је надахнуо неком веселом енергијом. Вратио ме у доба када сам и ја ишао на распуст или још одређеније, био ’’распуштен’’ у буквалном значењу те речи. У овим разним фазама живота не постоји тренутак који ми је доносио такво растерећење и осећај слободе и безбрижности као што је то био распуст. Тренутак где нема часова, наставника, родитеља који контролишу учење и пре свега један од ретких момената у животу где нико не очекује да треба да имате неку обавезу. То је доба живота где, када почне распуст, не видите више никакве проблеме и не дотиче вас ни ситуација у земљи или свету, пословне тешкоће, кредити или било шта друго. Имао сам срећу да сам био део већинске генерације која је део летњег распуста проводила на мору а потом на селу, па назад у Београд. Моји родитељи су део лета, поготово овај морски проводили са нама а потом нас остављали са бабама и дедама.
Тек данас када сам родитељ, схватам разлику која постоји између речи одмор и распуст. Моји су родитељи били на одмору а ми на распусту. Предности статуса распуста су вишеструке јер и на одмору имате обавезу да бринете о деци коју то уопште не занима јер су она на распусту. Додуше, још једна срећна околност моје генерације је да смо стварно до миле воље могли да лутамо по крају, играмо фудбал, коцкице, жмурке, ’’вије’’, возимо бајс итд. Где год да смо били за време распуста, кући, на мору или селу, били смо нон-стоп напољу. Што рече један мој друг на радију пре неки дан, некада је најгора казна за децу била забранити им да се играју напољу а данас им је највећа казна, избацити их из стана напоље и склонити их од компа, плејстејшна и слично.
У сваком случају, док сам улазио у кола и полако покретао аутомобил, са завишћу сам размишљао о дечаку кога сам малопре видео и пожелео да још једном дођем у прилику да ме неко уместо одласка на одмор, ’’распусти’’.
Извор: AllMe